Васкрс у Штутгарту

Episkop Sergije
image_pdfimage_print

На празник светлог Васкрсења Христовог, Епископ франкфуртски и све Немачке г. Сергије предводио је евхаристијско сабрање у храму сабора српских светитеља у Штутгарту.

Литургији је претходила традиционална васкршња литија, која је обављења уз присуство много верника парохије штутгртске. Епископу Сергију су саслужуивали протојереј ставрофор Борисав Симић, протонамесник Радослав Пајић и ђакон Милутин Марић. После читања васкршње посланице Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и свих архијереја наше свете цркве српске, Владика Сергије се обратио мноштву верног народа честитавши празник над празницима и поделивши свима благословена васкршња јаја.

Извор: Епархија франкфуртска и све Немачке

Објављено у Духовна ризница

Изношење плаштанице у Штутгарту

Vladika Sergije
image_pdfimage_print

На празник великог петка, 29. априла 2016. године, Његово Преосвештентсво Епископ франкфуртски и све Немачке г. Сергије служио је вечерње са изношењем плаштанице у храму Сабора Срба Светитеља у Штутгарту.

Вечерњој служби, владици су саслуживали, протопрезвитер ставрофор Борисав Симић, протопрезвитер Драгослав Ћорковић, протонамесници Станко Ракић и Радослав Пајић и ђакон Милутин Марић.

У својој беседи владика Сергије је нагласио смисао и значај Христовог страдања на Крсту. Крст је био символ поруке и понижења, а кроз Христа Крст нам је постао символ победе и славе. Ако узмемо крст свој, свако од нас, и следимо примеру Христовом у љубави жртве Његове, показаћемо да смо истинска деца Божија која учествују у вјечној љубави Божије милости у славу Његову а за спасење наше, истакао је владика Сергије.

Извор: Епархија франкфуртска и све Немачке

                      

Објављено у Духовна ризница

Христос Васкрес! Ваистину Васкресе!

Vaskrsenje
image_pdfimage_print

Васкрсење Христово отворило је врата вечног живота
У овоме животу треба да направимо прави избор и да не дозволимо да нас грех одвуче у таму да не би били лишени вечне светлости и радости коју нам је Господ припремио у вечности. Смисао нашег живота треба да буде да у сваком тренутку и на сваком месту будемо сведоци истине Васкрслог Христа, да испуњавамо његове спасоносне заповести и да све догађаје око нас (нарочито политичке и историјске) разумевамо духовно. Хришћанин стално благодари, не мрзи, а позван је да воли не само своје ближње него и своје непријатеље. Црква нас учи да се у сваком успеху не гордимо, али да и у страдањима не падамо у очајање јер ко се узда у себе увек ће се разочарати, а ко се узда у Христа увек ће у срцу имати радост. Као хришћани не смемо заборавити да је брига о ближњем највећи израз наше љубави према Богу. Наша вера нас учи да није царство земаљско, односно, живот на земљи и оно што у њему радимо коначна мера човекова, његовог мишљења, начина живљења и достојанства. Човек је биће достојно поштовања само ако је вечно биће, ако се земаљско царство и живот улива у вечно и непролазно царство небеско. У сусрет великом дану, светом дану Васкрсењу за „Јединство“ говори архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани.

Шта нам потврђује васкрсење?
Васкрсење Христово је најчудеснији догађај у историји људског рода који истовремено превазилази границе времена и простора у коме живимо. Син Божији постао је човек, пострадао на крсту и васкрсао у трећи дан, да би нама отворио врата вечног живота. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне. Христос победио силу смрти.

Има ли места за страх од смрти у Царству Христовом?
Царство Христово није од овога света. Господ није дошао на свет као светски моћник да ослободи јеврејски народ од римске власти нити да ствара овоземаљско царство. Царство Божије је унутра у вама, каже Господ и они који живе по заповестима Божијим, воле Бога и ближње своје, жртвују се за друге и духовно већ живе у Царству небеском које ће у својој пуноћи доћи тек након краја овога света и века и на начин који је нама ограниченим људским бићима тешко да разумемо. То Царство небеско доживљавамо и на свакој Св. Литургији, а чврсто верујемо да ћемо га наследити и у вечности ако останемо верни Христу Богу нашем. Ми верујемо да је једино Бог пут, истина и живот и да је овоземаљско постојање у овом времену и простору само сенка будућег вечног живота у Христу који је постао човек да би сјединио створено са вечним. Зато је и постао човек родивши се од Ђеве, а истовремено остајући предвечни Бог. Зато је и страдао на крсту али је као Бог васкрсао победивши силу смрти. Иако је телесна смрт туга за све људе јер се привремено раздвајамо од оних које волимо, она за нас није крај већ наставак живота у Христу па се молимо за наше покојнике и чекамо дан када ћемо се опет заједно видети у Царству Божијем.

Пре хиљаде година Праведни Јов је поставио питање „Кад умре човек, може ли оживети“? Код једног дела хришћана то питање се и данас поставља…?Ми хришћани верујемо да физичка смрт није крај нашег живота јер живот није само биолошка категорија. Након физичке смрти долази до раздвајања душе и тела и душа наставља да постоји до свеопштег васкрсења када ће се поново сјединити са телом. Човек је створен као психофизич ка целина и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе. Светитељи нас уче да је душа без тела сенка од човека, а тело без душе леш. Тек након васкрсења из мртвих, након краја овог света и века, заживећемо пуноћом живота у Христу. За оне који су живели у љубави Божијој то ће бити вечна радост, а за оне који су живели у неправди и мржњи, вечна мука и патња. То су реалности раја и пакла. Господ ће својом љубављу све загрлити, али они који га не желе и својим делима га се одричу та љубав ће за њих бити вечно мучење. Божија љубав никога не жели да мучи али као што је светлост за онога који живи у светлости радост, тако је за онога чије су очи навикле на мрак бол. Рај и пакао нису различити простори, већ различита стања у којима ће се наћи сви људи и васцела твар када Бог васцелу творевину преобрази и сједини у Христу Господу. Зато у овоме животу треба да направимо прави избор и да не дозволимо да нас грех одвуче у таму да не би били лишени вечне светлости и радости коју нам је Господ припремио у вечности.

Како најбезбедније превазићи невоље, неправде и жалости са којима се свакодневно сусрећемо у о в о з е м а љ с к о м животу?
Морамо да увек будемо свесни да све неправде и жалости са којима се суочавамо у о в о з е м а љ с к о м животу привремено трају, а ми хришћани, верујемо да нас очекује в е ч н и живот у Хр и с т у . К а д а з н а т е д а привремено треба да претрпите неки бол или операцију, да би после тога били здрави и живели нормално, нисте толико у страху. Проблем је што ми често гледамо само живот у оквиру овоземаљских граница и онда нас бриге и проблеми овога света толико обузму да нисмо у могућности да живот гледамо шире. Наша вера нас управо учи да је за малена ово земаљско царство, док је небеско довека. Црква нас учи да се у сваком успеху не гордимо, али да и у страдањима не падамо у очајање јер ко се узда у себе увек ће се разочарати, а ко се узда у Христа увек ће у срцу имати радост.

Црква је сведок реалности царства небеског
Шта је мисија Цркве данас и у којој мери може поштовати људске слободе у савременом друштву, а истовремено имати јако упориште у сопственом светом Предању и историји?
Најважнија мисија Цркве у свету јесте да стално сведочи реалност Царства небеског које долази, али већ овде и сада почиње и да позива на промену живота. Покајте се, јер се приближи Царство небеско била је прва и основна проповед Цркве од почетка. Људске слободе у овоме свету су важне и треба их подржавати, али је слобода много комплекснији феномен. Истински слободан човек није увек онај који ради шта хоће, већ онај који је у стању да савлада своје слабости и успе да остане кормилар своје душе до краја. Разни грехови, пороци и друга зла овога света чине нас зависнима од пролазних уживања и када су нам она ускраћена тражимо кривицу у другима, свађамо се и гневимо. Отуда толико неслоге, ратова, сукоба у овоме свету. Христос нас учи да иако живимо на овој земљи, ми смо пре свега путници ка Царству небеском и зато хришћанин и своју слободу и смисао живота увек пројектује у перспективи Царства Божијег. То је потпуно други начин живота од онога који је данас уобичајен у овоме свету. Бог нас учи и да у свакој биљци и животињи, свакој природној лепоти видимо лепоту премудрости Божије и да природу не оштећујемо већ користимо колико је потребно али као мудри домаћини. Постоји одређен број православних Срба који веру доживљавају као личну и приватну ствар независно од Цркве. Како их усмерити на прави пут и указати да је Црква извор и носилац вере?

Хришћанска вера није приватна ствар и Црква нас стално окупља у заједницу и повезује светим тајнама, молитвама, богослужењима. Наша вера нас учи да човек индивидуалац, који живи себично и за своје интересе није права и потпуна личност. Праву личност остварујемо тек ако у љубави живимо са другима и друге не гледамо као своју конкуренцију, сметњу или непријатеље, већ као оне који су позвани такође у Христу да буду наша вечна сабраћа у Царству Божијем. Зато чинећи добро другима не губимо, већ добијамо. Свођење вере на приватну или националну ствар и на обичаје сужава пуноћу Христове истине и може да претвори нашу веру у идеологију која се више ослања на политику него на вечне истине које нам је Бог открио. У Христово време многи Јевреји су очекивали ослободиоца од римске власти, а Христос је дошао да им донесе вечни живот и слободу, не од Римљана, већ од греха и смрти. То је суштинска разлика. Многи млади људи мисле да је слобода у гажењу свих друштвених конвенција и правила, у дроги, алкохолу и неморалу. Али када већ зађу у те мрачне просторе тек онда осете колико су неслободни и заробљени, али тада је већ много тешко оздравити. Зато нас Црква учи да чувамо и своју душу и своје тело од греха, не зато што то смета Цркви, већ смета нама да живимо са Богом и осетимо пуноћу слободе која нам је дата у Христу Исусу.

Може ли се грех као лажни избор и лажно духовно усмерење, противно божанској вољи, окајати постом у храни и пићу?
Грех је неприродни начин постојања јер живећи у греху своје природне снаге користимо у погрешном смеру што води ка даљем губитку наше слободе, већој зависности од материјалних ствари овога света и неслози са другима. Човек у греху је духовно болестан и покајање је не само промена начина размишљања већ пре свега промена потпуног начина живота. Пост и молитва су два крила покајања јер постом показујемо да не зависимо само од биологије и хемије која регулише наше тело, а молитва уздиже нашу душу ка духовним вредностима и човека повезује са Богом. Као што је човек састављен од тела и душе ни покајања нема без поста и молитве. Наш Бог је Бог љубави и опростиће нам сваки грех, али проблем је у томе што грех затвара човеково срце и чини га неосетљивим и према Богу и према ближњима. Покајањем отварамо срце и онда оно може да прими топлину Божије љубави и опроштаја. Зато не можемо очекивати да нам Бог опрости наше грехове ако нисмо спремни да и сами опростимо својим ближњим. Брига о ближњима, израз љубави према Богу

Како су код српског становништва примљени духовни семинари у организацији Епархије рашко-призренске и Дома културе у Грачаници?
Духовни семинари који се, хвала Богу, одржавају сада сваког четвртка у Грачаници с б л а г о с л о в о м Преосвећеног Владике Теодосија представљају право духовно освежење у животу наше Епархије. Захваљујући сјајним предавач има, нашим уваженим Епископима и богословима, верници могу на овим семинарима да много више сазнају о својој вери и продубе своје духовне видике. Искрено се надам да ће ова духовна окупљања и дружења још више ојачати веру у нашем народу и да ћемо имати више хришћана који не живе само формално хришћанским животом, већ који своју веру озбиљно схватају као нови начин живота. Наша истинска отаџбина је на небесима.

Шта треба да буде смисао живота сваког хришћанина?
Хришћански живот не сме да буде формалност и Црква није само овоземљаска институција или невладина организација. Смисао нашег живота треба да буде да у сваком тренутку и на сваком месту будемо сведоци истине Васкрслог Христа, да испуњавамо његове спасоносне заповести и да све догађаје око нас (нарочито политичке и историјске) разумевамо духовно. Наша истинска отаxбина је на небесима иако живимо привремено на земљи. Наше истинско благо је у Богу и нашој души која живи по Богу, а не у пролазним стварима овога света. Ако тако будемо живели наш живот ће бити пун смисла и радости без обзира на све тешкоће. Међутим, онај који граби земаљско благо и плаши се оних који могу да убију тело или му отму то благо, живи у сталној бризи и нема мира. Хришћанин стално благодари, не мрзи, а позван је да воли не само своје ближње него и своје непријатеље. У ранохришћанској посланици Диогнету из 2. века налазе се можда и најлепше речи шта хришћане разликује од осталих људи. Иако све то звучи парадоксално за нас хришћане ово су истине које нас воде ка вечном животу: „Хришћани живе у отаxбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаxбина, а свака отаxбина туђина….Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу. Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе. Воле све (људе), а сви их прогоне…. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују….

Епархија рашкопризренска је јако посвећена социјалним питањима и муком обичних људи. Који су највећи проблеми верника Српске православне цркве на Косову и Метохији?
Као што је човек психофизич ка целина, тако је и Црква увек бринула не само о духовном напретку верника, него и о свакодневним потребама нарочито сиромаш них и угрожених људи. На Косову и Метохији много је сиромаштва и људима је често потребна најосновнија помоћ. Зато је Епархија преко своје добротворне организације Мајка девет Југовића већ организовала рад 6 народних кухиња у којима се свакодневно храни преко 2000 лица. Међутим, и у свакој парохији треба организовати помоћ угроженој браћи и сестрама. После сваке литургије верници би могли заједно са својим свештеницима да организују посете и помоћ старијим и болесним парохијанима и другим људима којима је помоћ потребна. Често је многим људима потребна само једна блага реч и осећај да о њима неко брине. Као хришћани не смемо заборавити да је брига о ближњем највећи израз наше љубави према Богу. Односно, као што нас уче Свети оци Цркве, нема богољубља без човекољубља, као што нема ни истинске љубави према ближњем ако та љубав није заснована на Божијој љубави. А та Божија љубав нас учи да у сваком човеку треба да препознамо лик Божији.
Архимандрит Сава Јањић

Објављено у Духовна ризница

Велики петак

veliki-petak
image_pdfimage_print

На Велики петак Црква је све моменте свештених догађаја спасења света означила богослужењем. Време хватања Спаситеља у Гетсиманском врту и осуду Његову од архијереја и старешина на страдање и смрт – богослужењем јутрења, време вођења Спаситеља на суд ка Пилату – богослужењем првог часа, време осуде Господа на суду код Пилата – богуслужењем трећег часа, време крсних страдања Христа – шестим часом, а скидање тела Христовог са крста – вечерњом (на вечерњу износи се плаштаница на средину храма, ради поклоњења мртвом Господу, на њој представљеном). Часови на Велики петак свршавају се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови – јер су византијски цареви увек присуствовали на овим часовима у цркви, а после њих је бивало многољетије царевима.

Као што му је Христос прорекао на Тајној вечери, пре петка ујутро апостол Петар се, у страху да и њега не затворе и казне, три пута одрекао свог Господа. Схвативши шта је урадио, одмах се покајао у горком плачу. Издајник Јуда, кад је сазнао да је Исус осуђен на смрт, мучен грижом савести обесио се. Пилат понуди јеврејском народу да им пусти једног затвореника, као што је то био обичај пред Пасху, али народ је изабрао разбојника и бунтовника Вараву, а за Христа је повикао скоро у глас: „Распни га! Распни га!“ Војници вуку Исуса, шибају Га и ругају Му се, стављају Му на раме крст на коме ће бити разапет и воде Га, заједно са два разбојника која ће подврћи истој казни, на Голготу. Пред самим брдом Исус клону под тежином крста, па војници натерају Симона Киринејца да Му понесе крст. На Голготи војници разапињу Христа, а Њему са једне и друге стране – два разбојника. Изнад главе Христове на крст су прикуцали таблицу са натписом: „Исус Назарећанин, цар јудејски“. Близу крста стоје апостол Јован, Богородица, Марија Клеопова, Марија Магдалина и Саломија, мајка синова Заведејевих. Под крстом војници деле коцком Христове хаљине, као што је проречено у писму, а док се један разбојник руга разапетом Христу други Га моли да га помене у царству Своме. У тренутку кад је Христос у мукама умро на крсту, над земљом је била тама, завеса у Јерусалимском храму која је раздвајала светињу од светиње над светињама поцепала се на двоје, од горњег до доњег краја… Пошто су Му копљем пробили ребра да би се уверили да је мртав, војници по Пилатовој наредби допусте Јосифу из Ариматеје, Никодиму и осталим Исусовим пријатељима да скину Његово тело с крста, помажу Га мирисима и положе у гроб издубљен у стени. Положивши тело у гроб, они навале на врата од гроба тежак камен и разиђу се у великој тузи. Било је то вече уочи јеврејског празника Пасхе. Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт – Јагње Божије. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек. А уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери, јер животиња убија и комада плен само да утоли глад, а човек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама.

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Јудеји су уз грозне поруге, Исуса Христа бичевали. Римљани су наставили сутрадан крвави пир. Пилат је све то мирно гледао. Његов кукавичлук је био већи од људског осећања за правду, и судијског поштовања закона. У жељи да Исуса потпуно понизе, римски војници су му обукли скерлетну одору, јер скерлетна боја је била боја царева и нико други није смео да је носи. Скакали су и играли око њега смејући се цару, а на главу су му ставили трнов венац, као круну. У свом безумљу нису знали да су, из жеље да га понизе, уствари посведочили истину. Исус јесте био Цар над царевима, јер његово царство није од овога света.

Ту сурову игру су наставили Јудеји, кад им је Пилат предао Исуса, рекавши да никакве кривице на налази на њему, односно, да тај човек није прекршио никакав закон, дакле, он је невин. Сурови и опаки Ирод, блудник, родоскрвнитељ и убица св. Јована Претече, је могао све да прихвати, али не и да пред њим стоји невин човек. Онај ко у себи нема ни трунчицу чистоте, не може да прихвати да она постоји код других. Желећи да се нај невинијем од свих људи који су икада земљом ходили наруга, Ирод је наредио да Исусу обуку белу одору, која је знак невиности. Тако су и Јудеји признали истину (иако тога нису били свесни), мада им је намера била да покажу поруганог, исмејаног и униженог човека, којег је светина до јуче славила као Пророка и Спаситеља. Тако су у оба случаја, иако због лакрдије и бестијалног иживљавања и Римљани и Јудеји, иако несвесно признали Исуса Христа за оно што је он и био, Безгрешни Цар. Тог страшног дана Пилат и Ирод су се измирили, јер су пре тога били у завади. Ујединило их је зло дело.

Кад су Јудеји видели да могу само да муче Исуса, али да не могу да га осуде, рекли су Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а такав грех мора да казне Римљани. Како је то било време уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да један затвореник буде пуштен на слободу. Тада је у затвору био Варава (Бараба), осуђен због убиства римских војника и побуне против Римљана. Пилат је питао народ кога хоће да ослободи, Исуса или Вараву, и народ је тражио Вараву, а кад је питао шта да уради са Исусом, светина је почела да урла: „Распни га! Распни га!“

Исусу су опет обукли његову одећу коју му је исткала Пресвета Богородица, у којој је ишао и проповедао, за коју су војници касније бацали коцку, и тиме су се испуниле речи из Псалма да ће се за његове хаљине бацати коцка.

Натоварили су му тешки крст на леђа и повели га путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица Бола (Via dolorosa). Успут су га пљували, добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи крст страдања. И једна добра жена, Вероника, истрчала је из куће и марамом обрисала крв, зној и пљувачку са Исусовог лица. Он није могао речима да јој се захвали, али је то учинио на свој начин. На марами је остала слика лика Христовог. Како онда тако и данас. Та марама постоји и на њој је нерукотворени лик Христов.

На брду Голгота (Лобања), била су три крста. Христов у средини и двојице разбојника са стране, и то је био један од начина на који су желели да га понизе.

Чак и тада, после свих мучења и понижавања која је доживео, Христос није клео, он је молио Оца свог небеског да опрости овим људима јер не знају шта чине.

Кад је коначно, око три сата поподне, по нашем рачунању времена, дух свој предао Оцу, сва природа, Божја творевина, се побунила против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали су се гробови, затресла се земља, завеса у Храму се расцепила одозго до доле, и камење се распадало у прах уз ужасан прасак. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и камење проговорити. И мртво камење је сведочило Живога Бога.

„Само васкрсење могло је наградити оволико страдање. Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити“ (еп. Николај Велимировић)

Објављено у Духовна ризница

Велики четвртак

tajna_vecera
image_pdfimage_print

Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се прославља као Велики Четвртак, била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа говорећи: „Узмите, једите; ово је тело моје.“ и „Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова“ (Мт. 26, 26-28). Ове се речи могу чути у току Свете Литургије.

Господ Исус Христос је својим ученицима опрао ноге учећи их тако, сопственим примером, како треба да служе једни другима. Заповедио им је и да љубе једни друге: „Да љубите једни друге као што ја вас љубим“ (Јн. 15, 12), и отворено говорио о предстојећем страдању.

Христос је пред свима у току Тајне вечере рекао: „Заиста вам кажем; један од вас издаће ме“ (Мт. 26, 21). „А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза“ (Мт. 26, 25). „Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом“ (Мт. 26, 35).

Исус Христос затим одлази у Гетсимански врт, где се знајући за сва страдања која Му предстоје моли Оцу. Јуда је у врт дошао са слугама првосвештеника и фарисеја, да Га изда. Исуса им је показао целивајући Га јер им беше рекао: „Кога пољубим, тај је“ (Лк. 22, 47), а Христос га је упитао „Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?“(Лк. 22, 48). Те ноћи пошто су Христа одвели, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волео Христа, поклекао и три пута Га се до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом, Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запевао је петао. Петар се тада сетио речи Исусових да ће га се и он три пута одрећи пре него што запева петао. Петар је схватио колики је његов пад, те се из дубине душе покајао и плакао, молећи опроштај. Зора следећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања – Велики петак.

Велики Четвртак је дан посвећен спомену установљења Тајне вечере односно Свете Евхаристије (ломљење хлебова), односно на „умовеније“ (прање) ногу, на опроштајну беседу Исуса Христа с ученицима — у Сионској горници и на путу за Гетсимански врт, на првосвештеничке молитве Господове пред страдања, и на предају Богочовека на страдање. На Велики четвртак служи се Литургија Светог Василија Великог, и тога дана је Господ установио Свету Тајну Причешћа. На тај дан увече, чита се дванаест одломака из Јеванђеља о страдању Христовом.

Објављено у Духовна ризница

Храм Сабора Срба Светитеља

Добро дошли на интернет презентацију

Новости из наше Црквене општине

  • sava_decaВеронауке за одрасле
  • VladikaЕвхаристијско сабрање у Штутгарту
  • Vladika.atanasijeПосета епископа бихаћко-петровачког г-дин Атанасије
  • Vladeta_JeroticИдеално хришћанство и историјско хришћанство
  • dsc_4535Празнична сабрања у Штутгарту
  • slavaХрамовна слава 2014

У припреми

мај 2016.
П У С Ч П С Н
« апр    
 1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031  

Свето писмо

Молитвеник