Српска Православна Црква Штутгарт

Српска православна епархија диселдорфска и немачка

  • Насловна
  • Летопис
  • Епископ
  • Свештенство
  • Богослужења
  • Веронаука
  • Саопштења
  • Најаве
  • Галерија
  • Контакт

Kategorie: Свештенство

Протојереј – ставрофор Борисав Симић

Posted on 1. März 2014.3. Januar 2019. by spcstuttgart
Надлежни парох  Прве парохије Рођен је 24. новембра 1961. године у Селанцу. Богословију је завршио у Сремским Кар... Read More

Протојереј Станко Ракић

Posted on 1. März 2014.3. Januar 2019. by spcstuttgart
Надлежни парох Друге парохије Рођен је 13. новембра 1977. године у Зворнику, Република Српска. Београдску богосл... Read More

Протонамесник Миленко Бакмаз

Posted on 1. März 2014.3. Januar 2019. by spcstuttgart
Надлежни парох Tреће парохије Рођен је 11. августа 1988. године у Сарајеву. Богословију је завршио у Фочи 2007. годи... Read More

Ђакон Бојан Јарић

Posted on 1. März 2014.21. April 2017. by spcstuttgart
Рођен у Мркоњић Граду, 01.10.1986. године. Средњу школу похађао у Бањалуци а Православни богословски факултет у Фо... Read More

Причаслени свештеник протојереј Драгослав Ћорковић

Posted on 1. März 2013.3. Januar 2019. by spcstuttgart
Причаслени свештеник протојереј Драгослав Ћорковић Рођен је 7. јуна 1968. године у Босанској Градишци. Средњу Т... Read More
ћирилица | latinica
  • Facebook
  • YouTube
  • SoundCloud
  • Email
  • RSS Feed

Духовна Ризница Благовесник

  • У име Оца и Сина и Светога Духа! Христос Воскресе, драга браћо и сестре! Данас света Православна Црква прославља и помиње светог апостола и јеванђелисту Јована, сина Зеведејева и брата светог апостола Јакова; јеванђелисту који нам је написао предивно четврто Јеванђеље по Јовану, три посланице и...
  • Разликовање духова: Свети Макарије Египатс. Врлински човек мора бити, када је о овом разликовању реч, веома опрезан, будући да за разлику између доброг и злог постоје критеријуми; он мора најразличније вештине демона, који кроз наоко допадљиве опсене заводи многе, испитивати и разумевати. Осим...
  • Беседа у Недељу сиропусну: Протојереј Драгослав Ћорковић. Драга браћо и сестре, сутра почиње Велики и Часни Пост. Кад говоримо о посту мислимо на две врсте поста. Као прво, разликујемо духовни пост и телесни пост. Телесни пост је свесно али и неоптерећено уздржавање од одређене хране; а духовни...
  • Свети Јован Дамаскин о Божићу Ходите да светкујемо данас, о богољубиви саборе! Ходите да сапразнујемо са празникољубивим Силама (небеским), јер су оне дошле овде да са нама празнују! Хајдете да устима као милозвучним органима запевамо! Ходите да духом заиграмо (од радости)! Јер коме је ово...
  • БЕСЕДА ВЛАДИКЕ СЕРГИЈА О ПАСТИРУ ДОБРОМ НА СВЕШТЕНИЧКОЈ ИСПОВЕСТИ Преподобни оче игумане, часни оци свештенослужитељи Христови и ђакони Олтара Господњег, драга браћо саслужитељи на њиви Господњој, сабрали смо се данас овдје, као и увијек, у дане Великога и часнога поста да се сретнемо у љубави и...
  • ПОСТ БЛАГОДАТНО СРЕДСТВО У СПАСЕЊУ РОДА ЉУДСКОГ И ТЕЛЕСНО ЗДРАВЉЕ. „Јела су за стомак и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути”(I Кор.6,13) „Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вечни, који ће вам дати Син Човечији, јер овога потврди Бог Отац.” (Јов....
  • Недеља пета по Светој Тројици: Протојереј Драгослав Ћорковић Драга браћо и сестре, када говоримо о страху, морамо да разликујемо страх као медицински или психолошки појам једне примарне људске емоције, од страха Божијег, о којем читамо нпр. код светог јеванђелисте Јована.  Као прво погледаћемо...
  • Слово Његовог Преосвештенства Епископа франкфуртског и све Немачке Г Сергија уочи почетка Великог и часног поста Свештенству и светеномонаштву и вјерном народу богоспасаване Епархије франкфуртске и све Њемачке. Богољубива браћо и сестре, сутра је дан када почиње наша благословена борба. У овом...
  • Бог је Света Тројица. Тројица Јединосуштна и неразделна. Јединосуштна, тј. исто суштаство, иста природа. Тројица неразделна: никада се није одвајао Син од Оца или Дух Свети од Оца или од Сина и никада се не дели. Отац, Син и Свети Дух нису три бога, него један Бог, јер Им је иста природа, али и...
  • Недеља o слепом: Протојереј Драгослав Ћорковић. Драга браћо и сестре, У данашњем Јеванђељу описано је како је Христос исцелио човека слепог од рођења, просјака. Међутим, судећи по ономе што је у Јеванђељу написано о том човеку, на којем се јавило чудо Божије, он јесте био просјак, али је био и...

Пратите нас на фејсбуку

Facebook
Vladika
Vladika
bilbija
bilbija
stanislav
stanislav
svestenici
svestenici
vask
vask
episkop
episkop
vaskrs
vaskrs
vaskr
vaskr
stutgart
stutgart
stuttg
stuttg
Episkop Sergije
Episkop Sergije
gepingen
gepingen
djakon_bojan
djakon_bojan
dsc_4535
dsc_4535
Vladika Sergije
Vladika Sergije

Сабор Срба Светитеља

Свето писмо

  • Импресум

Банери линкови

  • Facebook
  • YouTube
  • SoundCloud
  • Email
  • RSS Feed
  • Datenschutzerklärung
Powered by Plum Theme. Српска Православна Црква Штутгарт

Web Design MymensinghPremium WordPress ThemesWeb Development

Недеља шеста – Слепог (Јн 9,1-38)

У име Оца и Сина и Светога Духа! Христос Воскресе, драга браћо и сестре!

Данас света Православна Црква прославља и помиње светог апостола и јеванђелисту Јована, сина Зеведејева и брата светог апостола Јакова; јеванђелисту који нам је написао предивно четврто Јеванђеље по Јовану, три посланице и своје Откровење по Јовану; јеванђелисту који се због своје високе теологије и приказа наших суштинских верских садржаја назива и Богословом и који се због тога осликава и у облику орла, јер се у прологу свог Јеванђеља о почетку и о Речи, о Логосу који беше у Бога, узвисује више од многих у највише области, као орао који се узвисује до сунца, како нам јеванђелисту описује свети Јероним, крајем 4. и почетком 5. века.

Драга браћо и сестре, данас смо чули свето јеванђеље, које је написао баш овај предивни јеванђелист у свом Јеванђељу. Чусмо како је Господ Исус Христос и спаситељ свих нас излечио једног слепог човека од рођења и вратио му вид. Вратио му је вид, да први пут прогледа својим телесним очима, али дао му је и вид да прогледа својим духовним очима, јер слепило вида није једино слепило које уништава и помрачује ум човека. То друго слепило, које је можда још горе од слепила очног вида, представља духовно слепило или неверство, драга браћо и сестре. Зато је Исус Христос спасио овог слепог на два начина: прво, што му је дао очни вид да са њима прогледа први пут у своме животу, и друго, што му је дао духовни вид, да види и прогледа са својим духовним очима, јер је препознао спаситеља целог људског рода, препознавши га као Сина Божијега и као својег спаситеља, јер читасмо: „Исус му рече: И видео си га и онај који говори с тобом тај је. А он одговори и рече: „Верујем Господе! И поклони му се.“

Драга браћо и сестре, шта је са нашим телесним и нашим духовним очима? Да ли смо прогледали и да ли видимо и сагледавамо истину или смо упркос свом виду с пуном свешћу и савешћу, затворили своје очи или окрећемо главу да не видимо, како нашим телесним тако и нашим духовним очима? Заборављамо или занемарујемо упозорење самог Господа Исуса Христа, који је некада као и данас препознао фарисеје и одговорио им на њихово лицемерно питање: „И рече Исус: За суд ја дођох у овај свијет, да виде који не виде, и који виде да постану слијепи. И чуше ово неки од фарисеја који бијаху са њим, и рекоше му: Еда ли смо и ми слијепи? Рече им Исус: Кад бисте били слијепи, не бисте имали гријеха; а сада кажете: видимо, тако ваш гријех остаје.“ (Jн 9,39-41)

Духовно слепима сигурно грех остаје, јер не виде и не препознају грех, а са грехом остаје им и суд, драга браћо и сестре; зато не затварајмо своје телесне и оно што је најбитније је, отворимо своје духовне очи па да прогледамо и својим срцем и својом душом. Јер кад са њима гледамо, не можемо остати безосећајни и равнодушни на грех, на беду у свету, на лаж, на пакост, на гордост, на лицемерје, на среброљубље и да не набрајам све оно што човека води у пропаст.  Размишљао сам да се овом данашњом беседом осврнем на стварни догађај исцељења и значаја које тај догађај има за нас данас, како не бисмо заборавили да је Господу све могуће, што човеку није могуће. Но поред тог сазнања окренимо се мало и духовним поукама и саветима, да поучени њима стекнемо услове да сагледавамо стварност нашег постојања и егзистенцију и да живимо по Божијој вољи. Зато је свештенство позвано да тумачи и проповеда живу реч Божију, Старог и Новог Завета, светих отаца и осталих Богом надахнутих дела.

Од времена светог Иринеја из другог века, који у  свом делу „Adversus haereses“ (или на српском „Против јереси“)десет Божијих заповести први пут помиње као декалог (од грчке речи дека, што значи број десет). Тих десет Божијих заповести, које су и дан-данас путоказ и правила и за нас православне хришћане, читамо у књизи Постања у 20. глави и два пута у Поновљеним законима (Пз 4, 13 глави и Пз 10,4). Из првог века наше ере сачуван је папирус текст тзв. „Папирус Наш“ (Papyrus Nash), у којем поред Божијих заповести у једном измешаном облику чујемо и (Пз 6, 4-5) позив на послушање и извршење заповести Божијих, познатим речима: „Шͤ ма Израил“ или у преводу „Чуј, Израиљу“ где каже: „Господ је Бог наш, једини Господ. Љуби Господа Бога свога, свим срцем својим и свом душом својом и свом снагом својом. И ове заповести које ти ја данас дајем, држи у срцу своме.“ Драга браћо и сестре, кад би постојао један православни декалог, који би могао да нам послужи као додатни саветник и путоказ за један православни и Богом надахнути живот, такав саветник би могао да гласи:

  1. Молитва - Моли свакодневно једно молитвено правило, јутарње, дневне или вечерње молитве, јер Господ рече у Пс 55, 16-17: „Ја Бога призивам, и Господ ће ме спасти. Вечером и јутром и у подне приносим и уздишем, и чуће глас мој“.
  2. Учествуј у светим Тајнама - Редовно посећуј свету Литургију и редовно се причешћуј и редовно се исповедај, јер Господ у Јев. по Мт 26,26-28 рече: „Узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви, јер ово је крв моја Новога завета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова.“ И даље за исповест рече у 1 Јн 1,6-10: „Ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама. Ако исповиједамо гријехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости гријехе, и очисти нас од сваке неправде. Ако речемо да нисмо сагријешили, правимо га лажом и ријеч његова није у нама.“
  3. Поштуј литургијску годину своје свете Цркве и учествуј у црквеним постовима и прославама – јер читамо у Јев. Лк 2,41-42: „И родитељи (Исусови) његови иђаху сваке године у Јерусалим о празнику Пасхе. И кад му би дванаест година, узиђоше они у Јерусалим по обичају празника.“ А Господ за пост у Јев. Лк 5,34-35 рече: „ Зар можете натјерати сватове да посте док је женик с њима? Него ће доћи дани кад ће се отети женик од њих, и онда ће постити у оне дане.“ А у Дел.Ап. 23. читамо: „И рукоположише им презвитере за сваку Цркву, па помоливши се Богу с постом, предадоше их Господу у кога вјероваше.“
  4. Непрестано се Богу моли – Понављај свето име Господа Бога својега или „Исусову молитву“ што чешће, дању и ноћу: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога или грешну!“, јер Господ у Јев. Јн 16,23-24 рече: „И у онај дан нећете ме питати ништа. Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам. До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена.“ А у Дел. Ап. 4,12 читамо: „Јер нема другога Имена под небом даног људима којим бисмо се могли спасти.“
  5. Успори и уреди свој живот – брате и сестро, постави себи приоритете и умањи стрес и напетост, које су проузроковане ужурбаним животом, јер како каже апостол Павле „Бог није Бог забуне или поремећаја него мира!“ (1 Кор 14,33) а Апостол Јаков у својој посланици нас мудро саветује и рече: „Зато, драга браћо моја, нека сваки човек буде брз да чује а обазрив да одговара, и спор гњевити се, јер гњев човечија не твори правду Божију.“ (1 Јак 1,19-20)
  6. Буди опрезан – посвети сву своју пажњу на оно што у сваком трену радиш или мислиш, јер Господ нас упозорава у свом Јев. по Мк, 13,35-37, јер рече: „Бдите, дакле, јер не знате када ће доћи господар куће: увече или у поноћи или у пој пијетлова или ујутру, да не дође изненада и нађе вас да спавате. А што вама говорим, свима говорим: Бдите!“ а свети апостол Јован у свом Откровењу нас такође упозорава (Отк 3,3 ) „Памти, дакле, како си примио и чуо, држи то и покај се. Ако ли не будеш бдио, доћи ћу ти као лопов, и нећеш знати у који час ћу доћи“.
  7. Обуздај своје страсти – савладај своје негативне навике које те вежу за своје склоности и одбојности и учи да негујеш хришћанске врлине, јер нас и овде упозорава јеванђелист Мт 15,18-20: „А што излази из уста излази из срца, и оно погани човјека; Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле. И ово је што погани човјека,..“ а Свети Апостол Јаков складно рече: „Зато одбаците сваку нечистоту и остатак злобе, и с кротошћу примите усађену ријеч која може спасити душе ваше.“ (Јак 1,21)
  8. Стави друге испред себе – ослободи се од себичност и нађи радост у томе другима да помажеш, јер нас овде свети апостол Павле мудро поучава у својој посланици Галатима (Гал 5,13-14): „Јер сте ви, браћо, на слободу позвани; само не слободу за угађање тијелу, него да из љубави служите једни другима. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи, у овој: Љуби ближњега својега као себе самога“. А нешто мало даље у 6 гл. исти апостол рече: „Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов.“
  9. Живи и стварај духовну заједницу – проводи редовно своје време са другим православним хришћанима да би од њих добијао помоћ и инспирацију, јер свети апостоли тако дјелаше и рекоше: „И бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хљеба и у молитвама“ а узвишени Апостол Јован у својој Првој посланици нам лепо каже: „Што бјеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота; И Живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама; Што смо видјели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином његовим Исусом Христом“. (1 Јн 1-3)
  10. Читај Свето писмо и дела светих отаца – допусти да те инспирише Свето писмо и вечна мудрост светих отаца, јер нам свети апостол Јован овде преноси речи Господње и рече: „Тада Исус говораше оним Јудејима који су му повјеровали: Ако ви останете у науци мојој, заиста сте моји ученици; И познаћете истину, и истина ће вас ослободити.“ (Јн 8,31-32) а Joшуа или Исус Навин у Старом завету рече: „Нека се не раставља од уста твојих књига овог закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано; јер ћеш тада бити срећан на путевима својим и тада ћеш напредовати“. (Ис Нав. 1,8)

Драга браћо и сестре, замолимо Господа Бога у свој сили и моћи Његовој, да и нама отвори наше духовне очи да не останемо слепи, замрачени од греха, да његовом благодаћу чујемо, схватимо и примимо његове јеванђељске заповести, да бисмо живели и творили у љубави и благодарењу према Богу и у љубави према ближњему, по заповестима Твојим у све дане живота нашега. Амин!

Извор: Протојереј Драгослав Ћорковић Љета Господњег 2017

Разликовање духова

Разликовање духова: Свети Макарије Египатс.

Врлински човек мора бити, када је о овом разликовању реч, веома опрезан, будући да за разлику између доброг и злог постоје критеријуми; он мора најразличније вештине демона, који кроз наоко допадљиве опсене заводи многе, испитивати и разумевати. Осим тога, кретати се опрезно – то је у сваком случају корисно. Не изложи себе, стога, одмах и лакомислено прелести путем духовних приказа које у тебе продиру, чак и када би требало да се о самом небеском ангелу ради. Иди, пак, опрезно напред и испитуј све, што више можеш помно. Добром назови добродошлицу а зло одбиј. Како су дејствовања благодати очита, благодат не може, на пример, грехове проузроковати. Грехови, пак, могу лицемерно навући на се маску доброга. Надаље, по Апостолу, „Сатана зна́де себе као ангела светлости представити“, како би у прелест одвео. Али, чак и када се у чудесна тобожња откривења одене, он не може својим деловањем, како је и речено, добро проузроковати. Он не изграђује ни љубав према Богу нити према ближњнма; нити милокрвност, смерност, радост, нити мир, презир према овоме свету, духовно тиховање и жељу ка небеским делима. Он не може, такође, ни патњу ни радост да умири, што је, очито, учинак благодати. Већ је именовано, да је „плод Духа љубав, радост, мир“, и тако редом. Наместо тога, демон је, зацело, кадар да гордост и охолост роди. Према врсти дејствовања ти ћеш распознати да ли духовна светлост, која у души твојој засија, од Бога или од Сатане долази. Онда кад душа зна то прецизно да разлучи, тада су за њу разлике које из духовног опажања долазе очите. Наиме, као што оцат и вино истоветан изглед имају, а грло помоћу способности опажања укуса њихове особине утврђује, исто тако душа на основу способности духовног опажања и начина дејствовања утврђује, да ли се о дару Духа или о енергији прелести онога другога ради.

Превео: Докторанд Универзитета у Тибингену Марко Делић

Беседа у Недељу сиропусну

Беседа у Недељу сиропусну: Протојереј Драгослав Ћорковић.

Драга браћо и сестре, сутра почиње Велики и Часни Пост. Кад говоримо о посту мислимо на две врсте поста. Као прво, разликујемо духовни пост и телесни пост. Телесни пост је свесно али и неоптерећено уздржавање од одређене хране; а духовни пост стицање смерности и кајање душе. Господ нам преко својих јеванђеља и својих спасоносних прича указује на пут нашега спасења, спасења целог рода хришћанскога. Први од тих спасоносних путева је – праштање грехова; други, очишћавајући пут је духовни и телесни пост, а трећи, благодарни и испуњавајући пут је – милосрђе. Сва та три пута су и један пут и неодвојива су за спасење. Ходећи само једним тим путем, занемарујући она друга два, нећемо стићи на право одредиште наше у вечности; такав осакаћени пут не води душе и тела наша ка спасењу! Запамтите то, драга браћо и сестре, да само духовни и телесни пост, молитвено сједињен у чистом срцу, опраном праштањем грехова ваших и грехова туђих, с љубављу према Богу и према ближњему, и милосрђем и задовољством које оно пружа, оно вас спасава и води у рај. Узалуд пости онај који мрзи ближњега свога, и који граби и сабира себи благо на земљи, и који не чини милостињу! Узалуд, узалуд, драга браћо и сестре. Мржња и немилосрђе поништавају плодове поста, тј. плод духовног и телесног поста и молитве! Драга браћо и сестре, ако су ове, у суштини, једноставне поруке свима јасне и разумљиве и ако схватамо да је то једини начин на којим стижемо и спасавамо се сада у садашњости и за вечност, зашто не слушамо и послушамо и понизно примимо ове предивне заповести Божије и обучемо се у Господа Исуса нашега Христа, како чусмо у данашњем Светом Апостолу, у Посланици апостола Павла Римљанима (Рим 13, 11-14)? У прихватању воље Божије, у посту, у молитви, у понизности, у смирености, у скрушености и у послушности лежи највећа снага, снага и моћ наше вере истините, права божанска сила и благодат! То је истина, која је откровењем Јеванђеља откривена; а опет је та истина наочиглед за многе тешко разумљива и прихватљива! У Књизи о судијама читамо: „А синови Израиљеви рекоше Господу: Сагрешисмо! Чини с нама шта ти је драго, само нас сада избави“ (Суд, 10, 15). „Сагрешисмо! Чини с нама шта Ти је драго, само нас сада избави“.

У овим речима осећамо такву понизност, такву скрушеност, такву послушност и такво прихватање и препуштање вољи Божијој – јер је само баш то препуштање вољи Божијој, спојено у изразима оне три врлине које малопре споменух, једини прави начин, а и једини израз истинитог исповедања наше вере и најбитнији предуслов за деловање божанствене благодати над благодатима. Та благодат, преливши се из небеске вечности у нашу земаљску садашњост, под већ поменутим условима ће нас спасити, преобразити и сјединити са Господом. Пост и молитва, кајање и праштање, скрушеност и понизност, послушање, љубав и милосрђе, и све то предавањем Вољи Божијој, никада не сме само да постане за вас нека фиктивна теорија или празна пракса, него све ове хришћанске врлине, у истинитој и вашој потпуној вери, и поверењу, и делу, само тако вас удостојавају, да достојни причестите се и примите благодати над благодатима, пресвето и истинито Тело и Крв Христову! Понеки од вас, драга браћо и сестре, слушају речи јеванђељскe, истинито и усрдно их прихватају у срца, иду правим путем ка спасењу и ка вечности. Сада се сви смирено преиспитајте и искрено сами себи и Богу исповедите: Да ли сам и ја тај или ја та? Многи ће, нажалост, те исте речи послушати, али неће их разумети, јер као прво, немају истинску жељу и вољу да живе хришћанским животом; јер имају друге приоритете! Хришћански живот је тежак, али је најлепши начин живота, јер када кренемо тим путем, растерећени свих земаљских брига, осећамо Његову божанску благодат и силу; онда нам ништа тешко не пада, и сав животни терет са лакоћом трпимо и носимо, јер као хришћани већ сада живимо у божанственој вечности, у вечности, за вечност.

Сигурно има и лицемера, који међу нама неприметно слушају ове исте речи, а у себи говоре: Које ли небулозе овај прича?! Који ће, нажалост, у себи рећи: „У дубини свести и душе, ја не могу да верујем у живот вечни, ја не могу да верујем у Страшни суд, ја не могу верујем у Васкрсење, јер логика и искуство живота ми то говори“. Драга браћо и сестре, ово што вам говорим нису небулозе и неистине, него истина Бога истинитога! Вера је поверење и послушање јер „благо онима који не видеше, а повероваше“. Као пастирима Господњим, којима је поверено стадо Божије, наша је дужност да вама свима, драга браћо и сестре, проповедамо истину и својим животним примером покажемо пут и начин Богу угодног, благог и истинитог живота, а не живота лажи и обмане; да са вама заједно идемо на путу подвизавања и покајања, поста и молитве, љубави и милосрђа, скрушености и послушања – јер верујем – јер верујемо! А обмане су свуда око нас, и већ смо о њима проповедали као и о греху и искушењима. У Лукином као и у Матејевом јеванђељу у 4. глави, читамо како је непријатељ човека и творац лажи и обмане, који нас и дан-данас обмањује, кушао самог Господа Исуса Христа. Читамо: „И изведе га ђаво на гору високу и показа му сва царства овог света за трен ока. И рече му ђаво: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме ја хоћу дајем је; Ти, дакле, ако се поклониш преда мном биће сва Твоја. И одговарајући Исус рече му: Иди од мене, сотоно; јер је писано: Господу Богу својему клањај се, и Њему јединоме служи.“ (Лк 4, 5-8 и Мт, 4, 8-9). Драга браћо и сестре, да ли је ово кушање ђавоље, две хиљаде година након Христа престало, или се то кушање и искушење сваки дан, свуда око нас, и у целом свету понавља? Понавља се, јер довољно је када отворених ушију чујемо и видимо шта је људима битно и да се сви на све стране хвале и диче тиме, како благо земаљско сабраше на земљи – у новцу, у имању, у злату, у торбама, сатовима, аутима итд. … итд. …, да даље не набрајам. А свако зна своје пороке и искушења своја!… Шта је са хришћанским врлинама? Схватамо ли да смо и дан-данас тако кушани и обмањени, и не слутимо и не маримо за то!? Да ли смо прихватили и поклонили се искушењима или се поклонили Христу? Покајте се, драга браћо и сестре, јер се ближи Царство Небеско!

Нека се свако од нас напокон разбуди и пробуди, нека погледа себе, нека истински распозна себе и уочи на којем ће путу ходити. Да увиди, да ли се налази на путу материјалне пролазности и обмане, или се налази на путу љубави, истине и вечности; да тако кренемо путем ка вечној и небеској гозби; „време је да устанемо од сна, јер нам је спасење ближе него кадаповеровасмо. Одбацимо, дакле дела таме и обуцимо се у оружје светлости“ (Рим 13, 11-12). Нека дâ Господ Бог да се, схвативши Твоје јеванђељске проповеди, Господе, покајемо за своје грехе, да опростимо ближњима својим, као што и нама опрашта Отац наш небески; да живећи хришћанским животом, удостоји нас заједнице са Тобом! Господе, хвала за Твоје Свето Еванђеље; Теби хвала за ову Благу Вест, што си створио човека да може победити сваки грех, да може да одоли искушењу; сјединивши се са Тобом човек може да се преобрази у Богочовека, који је по Твом лику, и само такав по Твојој вољи. Теби доликује свака слава и хвала, сада и увек и кроз све векове векова. Амин.

Извор: Протојереј Драгослав Ћорковић Љета Господњег 2016

Свети Јован Дамаскин о Божићу

Свети Јован Дамаскин о Божићу

Ходите да светкујемо данас, о богољубиви саборе! Ходите да сапразнујемо са празникољубивим Силама (небеским), јер су оне дошле овде да са нама празнују! Хајдете да устима као милозвучним органима запевамо! Ходите да духом заиграмо (од радости)! Јер коме је ово празник и свечаност? Коме расположење и весеље? Онима који се боје Господа, онима који служе Тројици (Светој), онима који са Оцем Сина и Духа савечног поштују, онима који душом и мишљу и устима исповедају Једно Божанство у Трима Ипостасима (Личностима) нераздељиво познавано, онима који признају и исказују Христа Сина Божијег и Бога, познаванога као једну Ипостас (Личност) у двема нераздељивим и несливеним природама и у њиховим природним својствима. Нама је весеље и свака радост празнична. Нама Христос празнике усаврши, „Нема мира безбожницима, вели Господ.“ (Ис. 48, 22). Одагнајмо облак сваке жалости која ум помрачује и не допушта му да се уздигне у висину. Пренебрегнимо све земаљско, jер је наше живљење на небесима, откуда и Спаситеља очекујемо Господа свог Исуса Христа, (Фил. 3, 20). Данас првоврховни (Апостол) новог Завета (Петар), који је Христа Сином Божјим најасније назва, рекавши: „Ти си Христос, Син Бога Живога.“ (Мат. 16, 16), гледа начелника старог (Завета Мојсија) како стоји пред Законодавцем обадва (Завета) и гласно говори: Ја сам Онај што јесте. (2 Мојс. 3, 14), Јер њега изабра Господ Бог твој између свих племена твојих да стоји и служи у име Господње он и синови његови довека. (5 Мојс. 18, 15), то јест: као ја као Човек и као Начелник новога народа, а изнад мене као Господар нада мном и над свом творевином, Који је и мени и теби (Петре) оба Завета, Стари и Нови, завештао. Данас девственику Новог (Завета Јовану) девственик Старог (Завета Илија) благовести Девственика Господа из Дјеве. Хајдете, зато, слушајући Давида Пророка, „Царства земаљска, певајте Богу, псалмопојте Господу. Певајте Богу Који је усео на небо небеско на истоку; ево даће гласом Својим глас силе.“ (Псал. 67, 46/47). Певајмо уснама радости, певајмо разумом ума, осећајући укус речи. „Не распознаје ли ухо речи као што грло куша јело“, вели Премудри (Јов. 12, 11). А нама је Бог открио Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије. (1 Кор. 2, 10): у Светлости Оца Духу (Светом) који све осветљује, Светлост гледајући неприступно Сина Божијег. Сада би виђено оно што је људским очима невидљиво тело земљано блистајуће Божанским сјајем, тело смртно које извире славу Божанства. Јер И реч постаде тело и усели се у нас пуно благодати и истине; и видесмо славу Његову, славу, као Јединороднога од Оца. (Јн. 1, 14), мада ниједно не иступи из своје природе. O чуда, које сваки ум превазилази! Није телу споља слава придошла, него је изнутра, из сједињеног му на неизрецив начин по Ипостаси надбожанственог Божанства Бога Логоса. Како се несмесиве (стварности) мешају, и остају несливене? То је дело ипостасног сједињења: да сједињене чини једним и једном Ипостасју (Личношћу), да у нераздељивој разлици и у несливеном сједињењу чува јединство Ипостаси и одржава двојност природа, кроз непроменљиво оваплоћење Логоса и неизменљиво и ум превазилазеће обожење земне природе. И Божије постаје оно што је људско, а људско оно што је Божанско, начином размене и узајамног несливеног прожимања (perihoriseos) и ипостасног крајњег сједињења. Јер је Један (Христос) који је и оно био вечно (тј. Бог), и ово постао касније (тј. Човек). „Који будући сјајност славе и обличје бића Његовог, и носећи све у речи силе своје, учинивши собом очишћење греха наших, седе с десне стране престола величине на висини“, (Јевр. 1, 3), кроз Којег сам и Анђеле створио, Којим сам Небо утврдио, Земљу засновао, „Речју Господњом небеса се створише, и духом уста Његових сва војска њихова“. (Пс. 33, 6), то јест Живоначалним и владичанским Духом (Светим). „И рече им: Који прими ово дете у име моје, мене прима; и који мене прима, прима Оног који ме је послао; јер који је најмањи међу вама он је велики“. (Лк. 9, 48), послао не господарски, него очински. Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему. Освети их истином својом: реч је Твоја истина. (Јн. 6,56 и 17, 21). Да сви поштују Сина као што Оца поштују. Ко не поштује Сина не поштује Оца који Га је послао. (Јн. 5. 23). „Тада Му одговори Симон Петар: Господе! Коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечног живота“. (Јн. 6. 68). Ово је закључак из онога што се (на Тавору) савршавало, ово је смисао (ове) тајне. Шта бива затим? Мојсија и Илију послао је (Христос) у њихова места, а појављује се само Апостолима, и тако силазе са горе (Тавора), ништа никоме од виђенога и чувенога не говорећи, јер је то Господ заповедио. А зашто то и ради чега, рећи ћу: мислим да је (Христос) знао да су (остали) ученици несавршени, јер још нису стекли савршено заједништво у Духу (Светом), па да не би

Извор: Васкршње Бразде

Беседа Владика Сергије

БЕСЕДА ВЛАДИКЕ СЕРГИЈА О ПАСТИРУ ДОБРОМ НА СВЕШТЕНИЧКОЈ ИСПОВЕСТИ

Преподобни оче игумане, часни оци свештенослужитељи Христови и ђакони Олтара Господњег, драга браћо саслужитељи на њиви Господњој,

сабрали смо се данас овдје, као и увијек, у дане Великога и часнога поста да се сретнемо у љубави и пажњи, и да се сви заједно без изузетка подсјетимо, запитамо и утврдимо у својој пастиркој служби, угледајући се увијек на нашег архијереја и Господа Исуса Христа, који је како Га јеванђеље назива Пастир Добри. Отуда, сваки онај који жели без осуде да служи Олтару Господњем је Пастир добри обузет Христом. Такав служитељ никада не проповједа себе него Христа. Као што архипастир добри Исус Христос проповједа Бога Оца и Духа Светога, а не себе. Тако ни пастир Христов никада не мисли и не говори неку своју науку, него искључиво науку Христову и Цркве Његове, а то је јеванђеље о рођењу, преображењу, распећу и васкрсењу Господа нашег Исуса Христа. Пастир Христов зато није учитељ, него увијек ученик Христов. Он и када проповједа, не ради то 'са висине' нити Пастир добри 'паметује' да би себе проповједао и себе уздизао, него се унижава пред Христом јер и сâм бива поучен ријечима које изговара, јер су то ријечи Божије а не његове ријечи. Па када позива све у познање Истине позива и себе, и даје примјер свима како да буду ученици Христови, као што је и он сâм ученик Христов, а не учитељ.

Пастир добри, не бира ни време ни простор. Он је пастир Христов и кад спава.Он је свагда доступан своме стаду. Пастиру Христовом уопште није битно да ли je у Диселдорфу, Лондону или Москви. Тачније, он то ни не примјећује. Јер он ревнује за једнога човјека једнаком љубављу и силином као да има милион људи испред себе. Узгред буди речено, јеванђеље говори о спасењу једнога због којег ако се покаје, бива велика радост на небу, а не говори о спасењу 10 000 људи или 400 или 500 домова. Зато драга браћо саслужитељи и пастири Христови, чувајмо се великих прича, амбиција и планова и капиталних животних дјела. Боље нам је сваки дан по мало да изграђујемо Цркву Христову. Отуда, није лако бити пастир Христов, јер Пастир добри брине и о Богу и о људима. Брине се о томе како да се ријеч Божија шири међу људима. Тачније, он живи сваки дан као да је на Последњем Суду Божијем, и таквом вјером он подиже повјерено му стадо. Лакше је подизати цигле и цемент, драга браћо, него ли подићи човјека.

Пастир Христов не подиже човјека морално нити психички, него га подиже из мртвих. Преображава га и васкрсава у Христовој науци. Своје одушевљење и свој живот у васкрслом Христу, он преноси на своје стадо. Свештенослужитељ Тајни Христових без обзира да ли био Епископ, презвитер или ђакон, потпуно је предан своме служењу Цркви, у коју стално уноси нове енергије и струјања Духа Светога. Свети Симеон Нови Богослов је говориo: ,,Волиш ли Христа, онда му свештенослужи''. Бити пастир Христов, то није посао, то је служба! А шта је служба ако не љубав? У љубави нема другог, трећег или последњег мјеста, него увијек прво. Отуда, јеванђеље нас учи: ,,који хоће да је први нека служи'' ( Mт 20, 28). Ми служимо Богу вишњем а и људима. Ми не служимо мало и понекад, него потпуно, сада и увијек и у вијекове вијекова. Пастир добри дакле, живи за Цркву и у Цркви. За Њега, Црква Христова је све у животу. А у Цркви су Бог и људи.

Пастир добри не шиша своје стадо, него га напаса на њиви Господњој. Њива Господња је Црква Христова у којој има за све људе хране и пића за вјечност, у изобиљу. Пастир добри напаса своје стадо ријечју Господњом, јер ,,не живи човјек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста Господњих'' (Мт 4, 5). Као што је Христос икона Очева, тако се и пастир огледа у свом стаду. Какво стадо, такав и пастир!

Пастир добри вјерује да је све Божије давање. Све је дар од Бога. И то што је он позван да буде пастир, и то је дар од нашега Господа Исуса Христа, који нам стално говори ,,не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах''. Ми смо клир Христов, што ће рећи ,,они на које је пала коцка; они који су изабрани''. Трудимо се да не будемо као они који су прокоцкали хаљине Христове, тако да не прокоцкамо и ми своју шансу да изградимо Цркву Христову.

Нека би нас милостиви Бог и Пастир наш,посјетио својом благодаћу и уврдио нас још већом пастирском ревношћу за Цркву Његову! Амин.

 Извор: Сабор, Епархија франкфуртска и све Немачке

Пост Благодатно Средство

ПОСТ БЛАГОДАТНО СРЕДСТВО У СПАСЕЊУ РОДА ЉУДСКОГ И ТЕЛЕСНО ЗДРАВЉЕ.

„Јела су за стомак и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути”(I Кор.6,13) „Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вечни, који ће вам дати Син Човечији, јер овога потврди Бог Отац.” (Јов. 6,27) пост постоји од древних времена и никада не застарева. Он јe потребан нама хришћанима као насушни хлеб.

Прва Божија заповест дата човеку јесте заповест о уздржању односно заповест о посту : „Од дрвета познања добра и зла не једи” (I Мојсеј. 2,17). Све Божије заповести, па и ову о посту треба схватити на прави начин. Речи Божије – заповести – будући да проистичу из неограничене природе Божије, нису нашим прародитељима и нама дате на ограничење него на усавршавање. Пост је Богом благословено средство које трба да нам помогне да откријемо у себи онај прави, истински смисао свог постојања: „Све дотле док човек не сазна каквим га је Бог створио не може схватити колико га је грех унизио и у шта га је претворио” – речи су светога Григорија Синаита. Наситивши се, а често и преситивши се земаљском храном и пићем, људи осећају поново неку неутољиву глад. Они су гладни нечега али нису свесни чега. Желећи да утоле глад, многи својом неумереношћу западају и у болести, јер заборављају на упозорење Божије : „Пазите на себе, да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота…”(Лк.;21,34). А будући да су људи бића створена за вечност (човек-црквенословенски чело-вјек=биће(челом) окренуто ка вечности) не могу се заситити само овом пролазном храном. Непрестана храна јелом које пролази, без хране бесмртне, духовне, постепено умртвљује душу. Будући неухрањена душа наша умире од глади. Тело је од земље. Ми смо сви Адамово потомство, а Адам значи земљан, те смо ми сви земнородни и задовољавамо се храном земљаном. Али душе су нам од Бога удахнуте : „Створи Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни и поста човек душа жива”.(I Мојсеј. 2,7). Душе наше потребују вишњу храну. Душе су наше гладне Бога. А Господ наш и Спаситељ и Искупитељ рода људског од греха, смрти и пропадљивости, сам Господ Исус Христос је поставио и трапезу за утољење глади роду људском, рекавши „Ја сам хлеб живота : који мени долази неће огладњети, и који у мене верује неће никада ожедњети.” (Јн.; 6,35). Господ наш Исус Христос је обећао да ће оживети сваког ко се причешћује Његовим Телом и Крвљу. Али сама Божанска страна, испружена рука Божија нама, није довољна. Бог не делује присилно, него милостиво чека да га прихватимо добровољно и да се за то достојно припремимо. Само ако се причешћујемо на доличан начин, свето Причешће нас води у живот, док недостојним приступањем овој светој тајни узимамо у себе огањ, који нас усмрћује. Наравно, никада нећемо бити довољно достојни да примимо Тело и Крв Христову, па макар ми били светитељи, али од нас се очекује, да уз помоћ Божију, учинимо све што је у нашој моћи, да бисмо се што више удостојили да приђемо светом путиру, односно светој тајни Причешћа. Ова света тајна се свршава Духом Светим уз саслуживање православних клирика (свештеника, свештеномонаха или владика) у току литургије у свим православним црквама или манастирима, сваке недеље и празника а у нашем манастиру и свакодневно. Делатност Цркве је неодвојива од свете тајне Причешћа, она је место окупљања око свете чаше – путира. Отуда настојање Цркве да свет уведе у Цркву, у вечно постојање, јер постављајући трпезу за утољење глади наше, односно служећи свету литургију, она се свету пројављује као место спасења од смрти и пропадљивости, као место најприсније заједнице са Богом Живим и Истинитим и свима светима и свима богољубивим душама – браћом и сестрама нашим у Христу, овде и сада, али не још у свој пуноћи која ће уследити Другим доласком Господњим, у незалазни Дан Господњи, у Царству Небеском. У Светом Писму стоји : „Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вјечни, који ће вам дати Син Човечији јер овога потврди Бог Отац” (Јн.;6,27). Глад је непријатна. Сваки човек потребује енергију за рад, односно потребује храну и пиће. Органи троше енергију за рад. Срцу, бубрезима, јетри, свима је потребна енергија. Када једући надокнађујемо изгубљену енергију, храна нам је пријатна. Ми се у детињству и раној младости хранимо ради рашћења а касније ради надокнађивања изгубљене енергије. Ако поврх тога уносима храну, онда је то уживање у храни (стомакоугађање). А то је грех. Треба да мислимо и о небеској храни. Права храна од које растемо је Господ наш. „Зато се и причешћујемо Њиме, под видом хлеба и вина. И анђели се причешћују – гледањем лица Божија. И ми ћемо се у будућем животу причешћивати Христом на савршенији начин, него што је овај сада. Материјална храна коју сада узимамо, само је симбол те вечне небеске хране, и ако само њу узимамо, ако она престане да буде симбол, онда неће бити живота у нама” – речи су нашег патријарха Г.Г.Павла.1 Бити (православни) Хришћанин није само дато него и ЗАДАТО сваком крштеном у Православној цркви. Таланти који су сваком човеку Богом дани, су само квасац онога чиме ми треба својим животом и делима по вери да посведочимо лик Божији по коме смо створени. И ако би смо ми остали само при квасцу, ми се хлеба не бисмо најели. Сваки човек је обдарен већим или мањим бројем таланата ради њиховог умножавања на славу Божију и корист ближњих а на сопствено спасење. Тако би могао да иде кроз живот не само до гроба, пошто нема краја људском расту и узрастању у ону меру раста Христовог, како је рекао св.Григорије Богослов: “Човеков крај је у ствари бескрај, јер је безгранична тајна на којој човек почива. А човек светом тајном поста може да расте, може да се храни том светом тајном”. Целокупног себе може да храни, и тело и душу. Пост у правом смислу речи значи поновно успостављање правилног односа према Богу, према другом човеку, према природи, успостављање оног Богом даног и Богом одређеног благословеног односа према свему створеном. „Ако једете, ако пијете, ако ли шта друго чините, све у славу Божију Чините” – св.апостол Павле. Постом изнова откривамо светињу хлеба – оног хлеба кога ми Често немилосрдно газимо по улицама наших насеља. Хришћанину је неопходно да пости ради тога да би избистрио свој ум и побудио и развио осећање и слободну вољу своју покренуо на добро делање. „Треба да се испуњавамо добром, јер није довољно само не чинити зло” (патријарх Павле), тако сви они који одбацују пост кријући се иза девизе да „од јела нема зла дела” овом девизом само успављују савест, јер они једноставно неће да знају за пост и за корисност поста, како за душу тако и за тело. Преједањем, пијанством и расејавањем по бригама овога света, углавном помрачујемо способности свога разума, личних осећања и слободне воље, а кроз то отпадамо од Бога и западамо у трулеж и сујету, изопачујући и оскврњујући у себи лик Божји, по коме смо створени. Човек посебно изопачује и оскврњује лик Божји у себи када, тумарајући за смислом живота, препусти се олако опојним средствима, односно наркотицима, који улазе у све ширу употребу, најчешће код младог нараштаја. Потребно је сваком хришћанину да пости јер је од самог почетка природа човекова ОДУХОВЉЕНА и ОБОЖЕНА и због нашег припремања за горње Царство, које „није ни јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме”.(Римљ.; 14,17). “Који сије у тијело своје од тијела ће пожњети трулеж, а ко сије у дух, од Духа ће пожњети вечни живот”. (Гал.; 6,8). Истини за вољу много је оних који се уопште не интересују за Царство Небеско јер не могу да му сагледају ПОЧЕТАК, а полакомљују се и уљуљкују у царство земаљско јер не могу да му догледају КРАЈ. Творевина пројављује свога Творца, односно, по учењу св.оца архимандрита Јустина Ћелијског : „Свет је богојављење. Богојављење је природа света, а богослужење је циљ света. Кроз свет Бог јавља себе. На Богојављење Човек одговара богослужењем. Главни посао човека у овом свету, у овом грандиозном храму Божијем јесте – служење Богу, богослужење”. Дакле, као круна свега створеног, као икона Тројичног Бога, човек је призван на богослужење да не би уловљен од духовног вука запао у грех, односно у демонослужење, на своју пропаст, јер ђаво, завидник нашега спасења, „као лав ричући ходи и тражи кога да прождере “ (I Петр. 5,8). Будући да нема човека да живи а да не греши, Православна црква светим тајнама покајања и исповести отвара врата свакој крштеној души и нуди спасоносна средства ПОСТ и МОЛИТВУ у невидљивој борби са поглаварствима и властима таме у поднебесју: „А овај се род (демонски) не изгони, осим молитвом и постом” (Мт. 17,21). Ми, крштени православни хришћани требало би да будемо активни сарадници Божији у Његовом домостроју (плану) спасења од греха, смрти и пропадљивости, односно да узмемо учешће у црквеним богослужењима. То значи да живимо онако како је Богом благословено, поштујући Црквом прописане постове као средство за наше спасење. Они који се болестима, одн. немоћима изговарају или са неповерењем приступају посту, нека знају, ако желе излечење своје да и медицина, одн. лекари који приступају целисходно својим пацијентима, обавезно у терапију увршћују и пост (они побожни и молитву), одн. саветују разне дијете. Медицина и пост Медицина данашњег доба све више препоручује избегавање масти животињског порекла а употребу биљних масти. Наш патријарх Г.Г.Павле у својој трилогији „Нека питања наше вере” (Бгд. 1998.г.) у I тому обрадио је питање поста и са становишта медецине, наводећи бројне примере, одн. мишљења неких лекара. Масти животињског порекла садрже више холестерола и стварају ризик склеротичних промена у организму 2, а дошло се до сазнања да су многе болести срца, јетре, разни артритиси последица сувише обилне, гурманске исхране. Чувени римски говорник Цицерон је био мишљења да је : „Више погинуло људи од прождрљивости него од мача”. Са становишта савременог медицинско – хигијенског схватања,уздржање и пост нису штетни него баш корисни за живот и рад људи. Говорећи о посту, Др С.Иванић каже: „У посту Православних не узима се храна животињског порекла. Пост има хигијенског значаја јер омогућава одмор органима за варење и унутрашњим органима у којима се дешава размена материја. Пост је потребан гојазнима као и у неким болестима унутрашњих органа (бубрега, јетре, костобоље, шећерне болести итд.). Али посне дане, један или два недељно треба да уведу и здрави. Они одмарају организам. Од месне хране нагомилавају се у организму и отровне материје … Постом се чисти тело од тих отрова.” Наш медицински кадар, будући васпитан на материјалистичкој основи не узима у обзир да је човек верујуће биће које има урођену потребу за Богом. Отуда наша лекарска пракса познаје само дијеталне терапије. Дијете су нека врста замене за пост, но пост је много садржајнији јер обухвата и молитву, и уопште измену начина размишљања. Истичемо измену начина размишљања, јер наше Православно богословље, ослањајући се на Еванђеље и опитно искуство светих отаца, препоручује сасецање греха у корену, кроз будно мотрење на помисли, јер каквим се мислима бавимо такав нам је и живот. Иако се људска храна сама по себи не може назвати нечистом (грешном), ипак нека (калоричнија, животињског порекла) храна може изазвати нечисте, грешне помисли и жеље код човека. „О томе расуђује свети Симеон Столпник : “ Ако човека и не прља јело,ипак оно порађа помисли прљаве, и помрачава ум, и укорењује и одебељује страст, и претвара духовног човека у телесног, прикивајући мисли његове к земним жељама.” „Није ли вода што из облака пада чиста?” – надовезује се владика Николај Велимировић на исту тему. „Но кад киша много пада, усеви од ње иструле. Тако исто и јака храна изазива труљење духовног и моралног бића човековог” (епископ Николај – “ „Охридски пролог “ стр.392). Пост испуњен молитвом код верујућих људи јача вољу и учи их трпељивости и трпљењу и у болестима. Сваки онај хришђанин који има јаку веру он има и јасан вид духовни те благодари Богу за све, и у данима невоље, имајући пример трпељивог праведног Јова. За „трпљење Јова чусте и крај његов од Господа видјесте” (Јаковљ. 5,11). Психосоматска медицина брижљивије изучава утицаје душевног живота човека на његове телесне функције. Органске неурозе, одн. телесне сметње и оболења које су психички условљене, код верујућих људи могу да изазову жалост која је по Богу и самим тим донесу покајање за спасење и поправку њиховог карактера у сврху побољшавања међуљудских односа, што самим тим значи испуњење заповести поста не само на телесном него и на духовном плану (упореди II Кор. 7,10). Разрешење (ублажавање) поста Православна црква се многим канонима и правилима дотакла ублажавања поста за болеснике у посне дане. Има болесника којима се и у време најстрожијег Великог (Васкршњег)поста дозвољава употреба хране са уљем и рибом. Најбоље је консултовати се са духовником или са својим парохијским свештеником који ће благословити или не конкретном вернику да приђе светом Причешћу после нешто ублаженијег поста у начину исхране. „Што се тиче тешких болесника, поготову од оних болести у којима се не може узимати друга храна сем млека (нпр. при операцији стомака и црева), сматрам да Црква може допустити да се такви болесници разреше сасвим од поста и пре него што се о томе донесе свеправославна одлука на Васељенском сабору. Као што мала деца физиолошки не могу да употребљавају другу храну сем млека, доцније супе, и др. , тако је слично и са овим болесницима. Исто се може рећи за поједине врсте тешких радника, нпр. у хемијској индустрији, где је неопходна свакодневна употреба млека, за војнике и ратнике и др. – каже патријарх српски Павле у првој књизи трилогије „Нека питања наше вере” на 338 стр. Будући да је пост божанска установа дата нама људима на усавршавање и испомоћ у задобијању благодати Божије и да је и сам Господ постио 40 дана у пустињи пре кушања и будући да је Он благословио пост рекавши да ће Његови ученици постити (види Мт. 9,15) онда сва мудрост хришћана састоји се у томе да у своме животу благоразумно иду против своје плоти (тела) у свему „јер добро не живи у мени тј. у телу моме јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим” (Римљ. 7,18). „Хришћанство је увек могуће али не на лак и механичан начин, јер се ето морамо да ослобађамо од рђавих навика” – рекао је једном приликом наш патријарх Павле. Због чега нас Господ толико трпи и у греху нашем и додаје дан дану и годину години живота нашега? Зато што Он не жели смрти грешнику него да се обрати и жив буде и уђе у радост Господа свога. Сваког дана смо све ближи гробу, е да смо ближи и Богу!?

Недеља пета по Светој Тројици

Недеља пета по Светој Тројици: Протојереј Драгослав Ћорковић

Драга браћо и сестре, када говоримо о страху, морамо да разликујемо страх као медицински или психолошки појам једне примарне људске емоције, од страха Божијег, о којем читамо нпр. код светог јеванђелисте Јована.  Као прво погледаћемо мало тај медицински појам страха, који има огроман утицај на наш свакодневни живот и који умногоме утиче на наше међуљудске односе и на сваког појединца – много више него што смо ми тога свесни. Медицински речено, страх је једна примарна емоција која настаје услед опажања или очекивања стварне или замишљене опасности, или озбиљне претње. Страх је урођена, генетски програмирана реакција на претећи или болан стимуланс. Посебан облик страха је фобија (од грчке речи φόßος што значи бекство, ужас, паника и страх). Дакле о фобији се говори онда када страх ствара поремећаје у људском понашању и када онемогућава обављање уобичајених животних радњи, а „социјална фобија“ је неразумљив, чак претеран страх од одласка у друштво, од јавног наступа, па чак и од самог присуства и погледа других људи. Драга браћо и сестре, ако смо искрени, мало је међу нама оних који сада не осећају било какав страх. Да ли то био страх од терора, губитка љубави, губитка вољене особе, губитка признања, положаја, губитка имања и иметка, губитка новца, страх од инфлације, рата, болести, итд. итд. Кад бисмо били свесни тога да у већини случајева баш овакви страхови веома утичу на наше тренутно и индивидуално понашање, на наше размишљање, да утичу на наше поступке, да утичу на целокупно деловање, да утичу на наше целокупно биће и бит; кад бисмо били свесни тога, страха не бисмо имали. Одбацили бисмо тај страх и заменили га јединим позитивним страхом, и то страхом Божијим.

Кад сам малопре говорио о социјалном страху или социјалној фобији, имао сам у виду да се осврнем и на ова збивања ових дана: терористички напад у Вирцбургу и прекјучерашњи разјарени напад у Минхену са неколико мртвих и рањених. Како ће се ти догађаји одразити на наше друштво, уређење истог, на нашу хришћанску заједницу, на сваког појединца лично? Тешко је то сада рећи, драга браћо и сестре; знам да би била велика грешка, да нас то преоптерети и у нама изазове још већи страх - врсту агорафобије, тј. страх од јавних места и тргова и масе људи. Грешка би била да се бојимо негде отићи, изаћи из куће, да се уплашени закључамо у свој дом и да стрепимо. Такав страх, као и сви остали страхови паралишу човека, чине га ирационалним, а што је најгоре, потискује врлине, првенствено љубав из нашег бића. Такав страх и љубав се не подносе. Тако великим страхом окупирани настаје опасност да постанемо само некакве празне телесне олупине, без душе и без љубави. Запамтите, страх, драга браћо и сестре, као примарна емоција, утиче на наше понашање, свуда и у свим погледима. Не понаша се и не размишља у истој ситуацији исто онај, који делује је у сраху, као онај што је смирен и који нема страха и који се не боји. Запамтите, све емоције утичу на наше понашање! А страх поготово утиче погубно на нас. Како изаћи из те дилеме, како наћи и изаћи на прави пут? Првенствено морамо бити свесни погубности страха и фобија; друго, да стекнемо способности спознавања и посматрања себе самог и тако да препознамо своје страхове; а као треће, да постепено заменимо свој страх вером, смирењем и поуздањем у Бога! Драга браћо и сестре, који је други показатељ страха човечијег? Страх је израз неверства, израз мањка вере и израз мањка поверења у Божију промисао. Кад бисмо вере имали, страха не бисмо имали; кад бисмо вере имали, ничега се не бисмо бојали! Страх, драга браћо и сестре, потискује веру, потискује љубав и смирење из нашег бића; а без вере, љубави и смирења, да ли смо као такви деца Божија? Нисмо, драга браћо и сестре. Једино страх Божији је последица духовног озарења и духовног преображаја. Природа страха Божијега са медицинског и психолошког аспекта се не може објаснити. Страх Божији нема ничег заједничког са претходним страховима, о којима сам вам горе говорио. Са страхом Божијим осећамо се недостојним Бога, који се открива у незалазној Таворској Светлости. Са страхом Божијим, вером и љубављу приступамо светом Причешћу и сједињујемо се са самим Богом. Људи захваћени само светим страхом Божијим ослобађају се сваког другог медицинског страха. Овај страх нам доноси светлост разумевања: с једне стране, нашег погубног стања пролазности и грешности, а са друге стране, осећање вечне и непролазне љубави Божије. Природа овог блаженог страха је предивна и ослобађајућа. Изван очишћујућег дејства страха Божијег не открива нам се пут ка савршеној љубави Божјој, не открива нам се излаз из погубног живота у страху.  Господ Бог је не само почетак мудрости, него и почетак љубави.Страх Божији и љубав, не искључују се и не потиру се, него се органски чак допуњују. Није могуће да је другачије мислио и свети Јован Јеванђелист. Није могуће да је он негирао страх Господњи кад је рекао: „У љубави нема страха“. Љубав је целокупност савршенства, а да бисмо ступили у савршенство морамо достићи савршенство у свим врлинама, и њихово прожимање у љубави. Свако ко љубави има у себи, од Бога је рођен и такав познаје Бога. Бога који је љубав! А ко пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему, како читамо у посланици Колошанима и Јеванђељу по Јовану. (Koл 3, 14.; 1 Jн 4, 7; 1 Jн 4, 16). Треба правилно разумети ове речи. Треба разумети, да онај ко има љубав према Богу, нема страха ни од кога и ни од чега. Исто као што за страх народ каже: „Ко се Бога боји, тај се никога другог не боји!“ Љубав, дакле, не потире страх Господњи, него љубав уништава страх од демона и од људи. Зато су плодови љубави обилни и свети, јер љубав просвећује све. Цар Давид, који се толико бојао Бога и који је проповедао страх Божији, говори нам да се ван Бога никога и ничега не боји! Свирајући харфу он пева 27 псалам:  „Господ је видело и спасење моје, кога да се бојим? Господ је крепост живота мојега, кога да се страшим! Ако навале на ме злотвори, спотаћиће се и пашће; ако против мене војска стане, неће се уплашити срце моје. Ако се на мене рат дигне, ја се ни онда нећу бојати. Бојите се Господа и служите му истинито, свим срцем својим, јер видесте какве је велике ствари учинио за вас“, читамо даље и у Првој књизи о царевима. Када говоримо о страху Божијем, морамо да знамо прави начин и израз истог, да не буде неке забуне. Савршенство, којем тежимо и које стичемо само кроз благодат и милост Божију, не стиче се са страхом о Божијем суду и Божијој казни! Оријентир не сме да нам буде страх од казне, него само Љубав Божија! Нема за верника веће казне, од губитка заједнице с Богом! Свети Јован Златоусти баш о тој теми говори: „Кад би грешник имао право осећање и право схватање, радије би трпео муке паклене него тренутак, када је одбачен од лица Божијега“; и даље: „Зато смо зарадили пакао, ако не због неког другог разлога, онда зато што смо се више бојали пакла него самог Христа…, ако бисмо Христа волели, онако како би то и требало, знали бисмо да је горе Њега повредити него што би биле паклене муке.“ (5. Омилија на Посланице Рим.; PG 60,430, Migne, Patrologia Graeca). А сви они, који су пребродили степен страха и који се покоравају вољи Божијој, не због страха или очекивања заслуга, него из љубави према Богу, кроз врлине, такви се називају „слободни“ или „синови и кћери Божије“. Такви се налазе на највишем степену духовног савршенства. Синови и кћери Божије никада се не одвајају од Бога кроз грех, нити због страха, нити због пожуде за обећаним, него се с Њим сједињују кроз унутрашњи став и стечену навикнутост на Добро, одговарајућу њиховом ставу и расположењу њихове душе (по Максиму Исповеднику, Мистагогија, PG 91, 709Д-712А). Верник на таквом степену савршенства, такав верник има тачну представу благодати Божије и у суштини је слободан. Као такав зна, да све што жели већ у Христу поседује. Такав је слободан од сваког људског страха и себичности! Знајући за доследност правде Божије и гледајући да своју правду утврде, покоравају се правди Божијој, без страха од смрти, без страха од болести, без страха од губитка љубави. „Господ је видело и спасење моје, кога да се бојим? Господ је крепост живота мојега, кога да се страшим?“, као што рече цар Давид. А ако нас ухвати и неки страх, ми тај страх удаљавамо молитвом и богомислијем. Начините на себи знамење светог и животворног крста. Очитајте молитву за коју осетите да вам је у том тренутку потребна. Оченаш, Исусова молитва,... Свака молитва је учинковита и смирује ако је изговорена са вером, љубављу и смирењем. Нека сав ваш живот буде прожет молитвом и надом, да буде без страха, испуњен љубављу према Богу а и према ближњем, вером у обећане речи нашег Спаситеља. Ако је циљ и начин живота ваш црквен, свет, сам ће по себи да вам помогне и одагна сваки страх. Ваш пут остаје и постаје већ циљ у вечности! Господе, нека је слављено и прослављено име Твоје, са свима Твојим светима; нека нас Господ Бог охрабри и одагна од нас сваки страх, бол, тугу и уздисање; да и ми, попут Твојих светих, Господе, са вером, сигурни, храбри, исповедамо Тебе, Бога живога, неустрашиво у све дане живота својих. Амин!

Извор: Протојереј Драгослав Ћорковић Љета Господњег 2016

Слово Његовог Преосвештенства

Слово Његовог Преосвештенства Епископа франкфуртског и све Немачке Г Сергија уочи почетка Великог и часног поста

Свештенству и светеномонаштву и вјерном народу богоспасаване Епархије франкфуртске и све Њемачке.

Богољубива браћо и сестре, сутра је дан када почиње наша благословена борба. У овом рату ми нећемо освајати и нападати друге, као што то раде незнабошци, него супротно од тога, ми ћемо се због свога часнога поста повлачити пред другима, давајући њима првенство у свему.

У овом благодатном рату, ми ћемо устати сâми против себе и освајати своје унутрашње просторе. Кренућемо у борбу са нашим старим човјеком и његовим лошим навикама, злим помислима и страстима које извиру из наше личне гордости, еда ли би се обукли „у новога човјека, сазданога по Богу у праведности и светости истине“ (Еф. 4,24). Знамо да то није лако, јер прихватајући се поста ми заправо устајемо против нашег древног и исконског непријатеља који са својим духовима злобе живи „у поднебесју‟ (Еф.6,12) и који се бори против нашег правоживља и наше боголикости. Али, не заборавимо да смо ми у војсци Христовој те да за заштитника имамо Њега Бога нашега који је васкрсао из мртвих и побједио све демонске подвале једнако као и његови потоњи угодници, свети испосници какав је био и богомудри ап. Павле, који нам савјетује: „Изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога, и кацигу спасења узмите и мач Духа, који је ријеч Божја“ (Еф.6, 16:17)

Од сутра дакле, браћо и сестре, када ступимо у благословени период великог и часног поста, држимо се ријечи Божије: јеванђеља Христовог и науке светих отаца, смиреноумне молитве и надахњујмо се примјером Васкрслога Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа који је такође постио четрдесет дана у пустињи. Сјетимо се демонских подвала које су Њему тамо нуђене, и видјећемо да исте такве подвале и обмане, без разлике, нуде се данас нама. Обмана власти, због које ми по својој слабости често пута физички али још више психички злостављамо оне наводно „мање и небитније‟ од нас. Обмана изобиља и комфора која пријети да нам живот сведе на зидове куће, кола и фрижидере, те обмана его-центричности која од нас прави полу богове по којој себе видимо и стављамо за центар свијета. Када почнемо да се боримо против тих демонских приједлога и подвала, које се прво појављују као помисли и идеје у нашем срцу, тада се налазимо на истинском и благословеном путу поста, по узору на нашег Васкрслога Господа Исуса Христа.

Опет и опет, богољубива браћо и сестре понављамо: пост није искључиво у јелу и пићу! Пост није дијета нити прилика да побољшамо крвну слику и своје тјелесно здравље. При том, чувајмо се да постећи не вратимо се грешком назад старозавјетној вјери, гдје се разликовала чиста од нечисте хране (Кол. 2,16). Немојмо да свој часни пост претварамо у причу о уљу и води, него у причу о Васкрслом Христу који је побједио смрт и гријех. Богомудри ап. Павле нам опет савјетује: „Мислите о оном што је гόре, а не оно што је на земљи‟ (Кол. 3, 2). Постимо држећи се уздржања од гњева, помисли, оговарања, клеветања, страсти, пребивајући непрекидно у молитви. Чинећи тако, ми се опредјељујемо и живимо за то „гόре‟, сматрајући ово земаљско за ништавно и пролазно. „Горе имајмо срца‟, пјевајмо сви заједно нашу литургијску пјесму! Срце је центар нашег бића. Из њега излази добро и зло. Постом очистимо срца своја и примимо у њега Бога живога и наше ближње. Посебно пазимо на своје ближње, током поста. И опет кажемо: пазимо на своје ближње више него ли да се старамо „шта ћемо јести или шта ћемо пити‟. Св. Јован Златоусти када је бесједио о посту рекао је ону чувену реченицу која нам може бити од велике помоћи: „Боље ми је да једем месо него ли џигерицу брата својега‟.

Користимо мудро, браћо и сестре, наше вријеме. Посјећујмо што редовније богослужења. Не заобилазимо Васкрслога Господа нашег Исуса Христа, који нам даје своје пречисто тијело и своју пречисту крв, током сваке Литургије. Приступајте светој чаши у покајању и радости, када ћемо сви заједно на крају, Божијим благословом, прославити дан Васкрсења Господа и Спаса нашег Исуса Христа, коме нека је свака слава, част, и поклоњење са Оцем и Духом Светим, свагда, сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин.

Благословен почетак великог Поста!

Ваш молитвеник пред Христом распетим, Е п и с к о п франкфуртски и све Немачке СЕРГИЈЕ

Извор: Епархија франкфуртска и све Немачке

Света Тројица

Бог је Света Тројица. Тројица Јединосуштна и неразделна. Јединосуштна, тј. исто суштаство, иста природа. Тројица неразделна: никада се није одвајао Син од Оца или Дух Свети од Оца или од Сина и никада се не дели.

Отац, Син и Свети Дух нису три бога, него један Бог, јер Им је иста природа, али и не само зато. И људи имају исту природу, исту суштину. Али за људе није могуће рећи да су два или три човека - исти човек, ма колико они били међусобно блиски и јединствени. Људи имају не само посебна тела него и сваки има и своју вољу, свој укус, своја расположења. Ма колико људи понекад личили и телесно и по карактеру, ипак се не дешава да им је све заједничко, да је све подједнако.

А код Три лица Свете Тројице све је заједничко. Безгранична љубав Оца према Сину, Сина према Оцу и иста љубав између Њих и Светог Духа чини заједничком Њихову вољу и сва Њихова дела. Они имају исту /једну/ вољу, све Они извршавају заједно. Од чега се одвраћа Дух Свети, одвраћа се и Отац. Шта Син воли, воле и Отац и Дух Свети.

Све се од Свете Тројице догађа заједно. За стварање света у Библији је речено: "И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. " Шта значи "рече", тј. рекао је? То значи да је Бог Отац стварао Својом Речју, оном Речју о којој говори Јеванђеље: "У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч бјеше Бог" и која је Јединородни Син Божији.

Све је творио Бог Отац Својом Речју, друкчије казано, све је извршавао кроз Сина Својега. Ништа не твори Отац без Сина, као што ни Син ништа не твори без Оца. Оцу и Сину увек садејствује Свети Дух. О стварању света у Библији је речено: "И Дух Божији дизаше се над водом. " "Дизао се" над творевином, не напросто стајао над њом - реч за коју нема потпуно одговарајућег израза у старословенском језику у јеврејском оригиналу значи "покривати, загревати", као кад носиља, лежећи на јајима, њих оживотворује својом топлином и из њих се излежу жива бића.

"Ријечју Господњом небеса се створише и Духом уста Његовијех сва војска њихова" (Пс. 33, 6). Све што постоји начини Бог Отац кроз Сина, и у постојање је приведено Духом Светим. Или другачије речено: све, што је пожелео и хтео Отац, одмах се испунило и испуњава од Сина и одухотворује Светим Духом. Тако је био створен свет, тако се све догодило у промисли Божијој о свету и човечанству.

Да би спасао човека који кроз првобитни грех отпаде од Бога и постаде смртан, по предвечном Савету Свете Тројице покоравајући се вољи Оца Син Божији сиђе на земљу, роди се деловањем Светога Духа од Приснодјеве Марије, објави људима Истинитог Бога Оца и Његову Божанску вољу, поучи их истинском поштовању Бога, пострадавши због грехова наших, сиђе у ад и, ослободивши одатле душе умрлих, васкрсну из мртвих.

Још пре страдања Свога обећао је Христос Својим апостолима, које изабра међу ученицима Својим, да ће им дати власт да везују и разрешују да људима опраштају грехове или да им их задржавају. Овај благодатни дар после Свога Васкрсења није дао било коме од апостола посебно, него свима њима заједно: Он је створио Цркву Своју, чувара те благодати, сјединио у њој све који Га воле и у Њега верују.

Обећавши апостолима да ће им дати силу вишњу, - пошто им посла Духа Светога, извршивши све ради чега је дошао на земљу, Господ Исус Христос се вазнесе на небо, задобивши и по човечанству ону част и славу, коју и пре стварања света имадијаше као Син Божији.

Пошто се спусти на ученике Христове, како је обећано, Дух Свети утврди их у вери Христовој и благодаћу Својом изли на њих дарове Божије. Он их ојача ради проповедања и извршавања Христовог учења у животу, ради организације Цркве коју Христос сазда и Свети Дух учини делатном.

Црквом, чији се темељ налази на земљи и глава јој је Син Божији што седи с десне стране Оца, тајанствено управља Дух Свети. Она унутарње уједињује децу своју и сједињује их са Богом. Благодатни дарови Божији, преко Цркве, изливају се на оне који настоје да иду путевима Христовим, освећују и јачају све добро у њима, очишћују од греха и нечисти сваке, чинећи их способнима да буду пребивалишта сјаја славе и сила Божијих.

Кроз Цркву човечанство постаје причесник Божанске природе, ступа у најблискији однос са Светом Тројицом.

Освећује се и са Богом општи не само душа него и тело људско у причешћивању Телом и Крвљу Христовом, кроз Кога се сједињује са читавом Светом Тројицом. Благодаћу Божијом, уз учешће сопствене воље и напора, човек постаје нова твар, судеоник вечнога Царства Божијег.

За то Царство Божије што ће доћи припрема се и природа, ради предстојећег очишћења огњем од последица грехова људских и проклетства које је на њој. Она добија наговештаје освећења силаском Светога Духа на њу приликом богојављенског освећења воде и многих других црквених служби, да би потом постала нова земља и ново небо.

То ће се догодити када се наврши време које Бог Отац одреди и Син Божији у слави дође да суди свету.

Тада ће они који су љубили Бога и сјединили се са Њим заблистати од зрака Божанске Светлости и вечно ће се наслађивати нествореном светлошћу Тријединог Божанства, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице. Баш Њој (Тројици), Богу, Творцу и Спаситељу нашему нека је слава, част и поклоњење у векове векова:

"Дођите, људи, поклонимо се триипостасном божанству, Сину и Оцу, са Светим Духом: јер Отац пре века роди Сина, који је од вечности и исте части и Дух Свети се са Сином прослави: једна сила, једно суштаство, једно Божанство. А њему се сви поклањамо говорећи: Свети Боже, који Сином све твориш, садејством Духа Светог; Свети Крепки, Кроз којега Оца познасмо и Дух Свети у свет дође; Свети Бесмртни, Душе Утехе, који од Оца излазиш и у Сину почиваш: Тројице Света, слава Теби. "

Св. Јован Шангајски

Недеља o слепом

Недеља o слепом: Протојереј Драгослав Ћорковић.

Драга браћо и сестре, У данашњем Јеванђељу описано је како је Христос исцелио човека слепог од рођења, просјака. Међутим, судећи по ономе што је у Јеванђељу написано о том човеку, на којем се јавило чудо Божије, он јесте био просјак, али је био и снажан и храбар, и своју несрећу и тугу подносио је без роптања. Сам Спаситељ сведочи о њему да његово слепило није последица греха. „Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему“ (Јн. 9, 3). Јудеји су у то време веровали да су несреће сваког човека последице личних грехова. Драга браћо и сестре, gрех је узрок свих несрећа на свету а лични греси увек доносе са собом као природну последицу несрећу самом грешнику. Овакве несреће не треба сматрати само као казне, већ и као поуке које утичу на поправку грешника, као што Апостол каже: „Кога љуби Господ онога и кара“. Дакле у овом случају слепило није последица личног греха, него да се на овом слепом јаве дела Божија! Исус Христос, Спаситељ, пљунуо je на земљу и направио мало блата, којим је помазао очи слепог. Да неко, ко је био слеп од рођења прогледа и да му се врати вид, и јесте велико чудо, које надмашује све природне силе – требало је дакле извршити дело које је само Богу могуће. Као што је при стварању човека узео земљу и удахнуо му живот, тако и сада Бог од земље oтвара очи човеку. Потом га је упутио да оде и да се умије у Бањи Силоамској (преведено име бање значи - послан), да би се показала тврда вера и послушност - ето ту је разлика у размишљањима верујућег човека и неверника. Неверници се вежу за материјално и пролазно, за прах и прашину, а верници се вежу са вечно и непролазно, за душу, за васкрсење и за спасење у Бога! Из ових речи се види да му беху отворене не само спољашње, материјалне очи, него и унутрашње, духовне, тј. очи разума. „Чу Исус да га истераше напоље, и нашавши га рече му: Верујеш ли ти у Сина Божијега?“ Излеченог су људи осрамотили, избацили, понизили, но ево га сам Господ Бог уважава! Драга браћо и сестре, Бог чује и види кад из љубави према њему страдамо, па нам зато излази у сусрет да нас утеши. Само у Богу налазимо истинску и вечну утеху. Видите, све ове зидине око нас, овај град, улице, куће, све материјално, кроз зуб времена вековима векова, постаће само прах и прашина, тј. земља од које смо и ми сами створени. Неко ће можда сад помислити: Шта ме се тиче, сада се живи, шта ме интересује шта ће бити за хиљаде хиљада година, или шта ме интересује кад умрем, прашина сам… Људи и даље збуњени одведоше исцељеног код фарисеја а фарисеји не вероваше да је исцелитељ послан од Бога. Злоба и пакост фарисеја овде је јавно показала озлојеђење против човекољубивог Спаситеља. Због злобе, фанатизма и заблуде о суботи, приписивали су сатани ово дело Божије, и то само за то што је Христос исцелио слепога у суботу. Не застидеше се фарисеји пред чудом Божијим, него њихова пакост их и даље везиваше као ученике закона и везиваше их у тој заблуди. Фарисеји су проверавали излеченог слепца, шта он мисли ко га је излечио. „А он рече: Пророк је“. Опет не повероваше у Христа, него почеше да проверавају родитеље његове, да ли је заиста био слеп од рођења. Потом су опет кушали излеченог, под маском побожности речима: „Подај славу Богу“, јер је то била заклетва код Јудеја. Христа су називали грешним зато што, по њиховом мишљењу, нарушава закон о суботи. „А он одговори и рече: да ли грешан не знам, само знам да ја бејах слеп, а сад видим“. Опет фарисеји не повероваше, него сад покушаваше нападима да застраше излеченог, одлучењем од синагоге и заједнице. За себе су сматрали да су праведни зато што су Мојсејеви ученици и за Христа су говорили да не знају од куда је - а излечени им мудро говораше: „То и јесте чудо што ви не знате од куда је, а он отвори очи моје“. Тим речима он им показа слепило њихово, јер и сам Спаситељ на другом месту каже: „Да сте веровали Мојсеју, веровали бисте мени, јер он писа за мене“ (Јов 5,46). слепога. „Отиде, дакле, и уми се и дође гледајући“. Многи су знали слепца који је седео близу синагоге, чудили су се веома и сумњали су да ли је уопште то тај слепи од рођења који сада одједанпут види. Сви су били радознали ко је тај исцелитељ који му врати вид и где га могу наћи. Исцељени је знао Исусово име, али није знао где се налази.

Речи: „Иди, вера твоја, спасла те је“, нису само мртво слово на папиру, неке формалне речи, него то је обећање самога Господа Бога. Ако стварно и истински верујемо, и да, ако је то што од Бога иштемо није супротно вољи и љубави Божијој, све је могуће, чак и сада у овоме тренутку. Вера ваша спасиће вас!

Драга браћо и сестре, можемо да цео овај јеванђељски догађај покушамо пратити из угла духовног прогледавања, а таква чуда се дешавају и данас, свакодневно. Нису ништа мања, нису мање значајна од исцелења очног вида. И данас као и у неким другим периодима историје људима је много веће чудо кад неко прогледа и почне да види материјални видљиви свет, него кад прогледа духовним очима. Понекад нам се догађа да духовно прогледамо. Међутим, колико нам се често дешава да, заслепљени грехом, опет изгубимо истинску светлост – светлост Христову – и да кроз живот лутамо у тами, уображавајући да видимо? Духовно слепило рађа грех, и духовно слепило укорењује човека у греху. Људско срце постаје сурово и грубо. А они који послушају глас који од њих тражи покајање, умију се сузама покајања и - прогледају! Виде праву природу света и његов смисао и способни су да препознају Христа. Црква Христова није од овог света, то смо добро знали у тренутку у ком смо прогледали. Прогледајмо и данас поново и препознајмо истину. Они умивени покајањем, исцељени, просвећени и излечени од заблуде материјалне пропасти, једини су који заиста захвално, заиста са сигурношћу и заиста храбро исповедају Исуса Христа, Сина Божијег.

Верници али и свештенство, немојмо себи дозволити да будемо као фарисеји, али ни да будемо пасивни посматрачи. Исповедајмо веру Христову, сваког часа, сваког дана и сваког даха живота свога, верујмо, спасићемо се и прогледаћемо!

Подари нам, Боже, да не будемо духовно слепи и да се не удаљимо од истине у Христу. Као што рече овај слепи што силом Свевишњега Бога прогледаше: „Верујем Господе, и поклони му се“. Дакле, не само да је исповедио да верује, да је Исус Христос Син Божији, него и пада на земљу и клања му се, одајући Исусу Христу тиме божанску част!

Нека дâ преблаги Господ Бог да се угледамо на овог исцељеног, овога бившег слепца, који беше слеп од рођења и који прогледаше, да и ми прогледамо својим унутрашњим, духовним очима, да видимо истину и пролазност овог материјалног света, да видимо истину и пут који води ка вечном животу и да и ми као и он паднемо ничице и заблагодаримо Господу и дамо праву Славу Богу - не као они фарисеји - него као истински синови и кћери Божија - верујући у спасење и Силу и Славу распетог и васкрслог Исуса Христа – Спаситеља, певајући:

„Слава тебје показавшему нам свјет, Слава во вишњих Богу, и на земљи мир человјецјех благовољеније. Хвалим тја, благословим тја, клањајем ти сја славословим тја, благодарим тја великија ради Слави Твојеја“. Амин!

Извор: Протојереј Драгослав Ћорковић Љета Господњег 2016

Идеално хришћанство и историјско хришћанство

„Идеално хришћанство и историјско хришћанство“ Академик, др Владета Јеротић.

У суботу, 28. марта 2015. године, у Храму Сабора Срба-светитеља у Штутгарту, предавање на тему „Идеално хришћанство и историјско хришћанство“ одржао је угледни академик, др Владета Јеротић. За штутгартску црквену општину гостовање професора Јеротића представљало је нарочито значајан догађај, не само стога што је професор Јеротић био дугогодишњи предавач на Православном богословском факултету у Београду већ и зато што је деценијама на пољу православне црквене културе незамењив делатник. Психијатар и психотерапеут по вокацији, у својој личности Јеротић је спојио православно исихастичко предање и европско просветитељство, у најбољим њеним видовима. Значајан саговорник и истински пријатељ многобројних црквених и културних делатника, од архимандрита Јустина Поповића, митрополита Антонија Блума и патријарха Павла, до књижевника Исидоре Секулић, Милоша Црњанског, Миодрага Павловића и Добрице Ћосића, Владета Јеротић представља данас, не само у српском културном простору већ и у Европи, уопште, јединствену појаву већ нестајућег типа полихистора.

У свом предавању, професор Јеротић се, најпре, осврнуо на јеванђелске претпоставке тзв. идеалног хришћанства, које су резимиране у Христовим речима: „Будите, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48). С обзиром да је тај идеал неостварив, јер људима није могуће достићи савршенство Бога Оца, то је непрекидан пут обожења који ће, и у самом долазећем Царству Христовом, бити непрекинут (уп. опаску светог Максима Исповедника о будућем Царству као „стању вечног кретања“). С обзиром да нема светиње коју људски ум не може первертовати, Владета Јеротић је скретао пажњу на многе идеолошке и психопатолошке злоупотребе хришћанског наука, дајући слушаоцима прегршт занимљивих запажања и пробраних историјских примера.

По завршеном предавању уследила су питања и завршна реч домаћина, протонамесника Предрага Гајића. Разговор са бројним слушаоцима професор Јеротић је наставио након предавања, потписујући своје књиге.

Извор: Докторанд Универзитета у Тибингену Марко Делић